Mlađa deca tužakaju jer poštuju pravila
I to je u redu ako imaju manje od šest godina. Međutim, u školskom uzrastu tužakanje nije rešenje
„Mama, seka me je udarila. Srušila mi je sve kockice i stalno mi smeta. Sad dira tvoj telefon...“Ove i slične rečenice, koje često liče na takmičenje u tužakanju, roditelji male dece slušaju po čitav dan. Oni koji imaju jedno dete toga su pošteđeni sve dok ne odu u parkić ili u goste, jer ovu naviku imaju sva deca u jednom trenutku razvoja.
– Deca počinju da tužakaju, to jest da se žale na određene postupke druge dece kod odraslih već kad počnu da izgovaraju prve reči. Nekad to čine i ranije pomoću verbalnih i neverbalnih znakova komunikacije, kao što su plač i pokazivanje prstićem kako bi odraslima ukazali na nepravilan ili nefer postupak drugog deteta – kaže Nikolina Milosav- ljević, psiholog i savetnik za roditelje.
Razlozi za tužakanje su različiti i zavise od uzrasta. Predškolci to najčešće rade zato što neko dete krši neko pravilo koje je postavio odrasli ili je bilo nefer prema drugoj deci. Oni često misle da tako pomažu odraslom da sazna ko je taj koji krši pravila. Međutim, kada se radi o deci školskog uzrasta, razlozi za tužakanje mogu biti i druge prirode – da se drugo dete uvuče u nevolju ili samo da se skrene pažnja odraslih na sebe.
– Kada su deca mlađa od šest godina, tužakanje je znak da poštuju pravila. Oni ne znaju šta je dobro, a šta je loše zbog nerazvijenosti tog dela mozga koji je zadužen za moralnost, ali poštuju pravila koja su postavili odrasli. Loša strana je to što nekada takvim ponašanjem žele da privuku pažnju – objašnjava Milosavljevićeva.
Kasnije u školskom uzrastu tužakanje nije korisno, a i negativno utiče na socijalne odnose deteta koje tužaka.
Budući da se tužakanje javlja još kad dete nema loše namere, potrebno je da ga učite šta znači tužiti nekoga, a šta obavestiti roditelja o ponašanju drugog deteta. Dakle, tužakanje je prenošenje informacije o nevaljalom ponašanju drugog deteta kad je situacija sigurna i kad ne postoji mogućnost da neko može biti povređen, dok je obaveštavanje o ponašanju drugog deteta informisanje roditelja ili učitelja o situaciji u kojoj neko može biti povređen. Ovo drugo je znak brige o drugima i dobronamerno je.
Iako vas dečje tužakanje nervira, ono ima i pozitivnu stranu. Ono je znak da vaš mališan razlikuje dobro od lošeg
– Da biste mališanima pomogli da razumeju razliku između tužakanja i obaveštavanja, postavljajte im pitanja. Na primer: „Da li je neko u opasnosti?“, „Da li je neko povređen?“, „Da li će neko biti povređen?“Ako je odgovor na sva pitanja ne, onda je to tužakanje, a ukoliko je odgovor na neko od ovih pitanja da, onda je to veoma važna informacija za odrasle kad oni treba da se uključe – ukazuje Milosavljevićeva.
Takođe, postoje situacije kad niko nije u opasnosti, niti može biti povređen, ali detetu ne ide od ruke da problem reši samostalno.
Tada je važno da se obrati roditelju, kao na primer u slučaju potencijalnog nasilja vršnjaka. Mama ili tata mogu da postave pitanje: „Da li si pokušao već sam da rešiš problem?“, ili: „Šta si ti uradio u vezi s tim?“, pa će zavisno od odgovora znati šta treba da rade i kako da posavetuju dete.