Jedna od nas
Branka Šelić, koja nas trenutno zasmejava kao Despotova majka
VOLIM MOJU RUMENKU
Nije lako igrati ženu koja je bila kondukter u vozu na pruzi Beograd–Bar, koja se mlada
udala za oficira JNA i koja preživljava u vreme tranzicije. A Branka ju je maestralno prikazala
u TV seriji „Šifra Despot“
Nije lako igrati ženu koja je bila kondukter u vozu na pruzi Beograd–Bar, koja se mlada udala za oficira JNA i koja preživljava u vreme tranzicije. A Branka ju je maestralno prikazala u TV seriji „Šifra Despot“
Branku Šelić (52) ovih dana, osim u pozorištu, možemo da vidimo i na televiziji. U novoj seriji „Šifra Despot“na TV „Pink“igra glavni ženski lik, Rumenku, koja je nekad bila kondukter u vozu na pruzi Beograd–Bar, a sad je u invalidskoj penziji.
– Zavolela sam moju Rumenku. Razumem je. Rano je postala majka i napustila srednju školu, jer se zaljubila i udala za oficira JNA. Voli sina Despota, koji je glavni muški lik u seriji, i muža Životu. Trudi se da sačuva i zaštiti porodicu u nemilosrdnom vremenu tranzicije. Prošla je sve nedaće raspada Jugoslavije. Nesnađena, naivna, idealističkih principa, pokušava da shvati i rešava ono što je jednostavno prevazilazi. Ljubav njene porodice, njihova vera u dobro i bolje održava ih i gura da se bore za svoj opstanak – objašnjava Branka.
Gluma kao misija
Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, za kog kaže da je glumačku profesiju podigao na nivo mikrohirurgije. Posle studija otišla je u Somborsko narodno pozorište, a od 1996. član je glumačkog ansambla Ateljea 212. Zahvaljujući glumi, upoznala je divne ljude i napredovala kao čovek.
– U svakom odigranom liku prepoznam na čemu bih mogla da poradim na sebi. Gluma mi ne odnosi ništa. Maksimalno joj se posvećujem, kao nekoj misiji. Najvažnije za glumca jesu njegovo delo, uloge, šta publika o njima misli i kako ih doživljava. Sve drugo je nameštaljka.
Branka pripada generaciji koja je odrastala na domaćim serijama i filmovima. Tada je TV igrani program bio važan i poštovan. Zato s pažnjom prati i nova ostvarenja.
– Od novih domaćih serija odgledala sam „Senke nad Balkanom“. Neke moje kolege su zaista napravile fantastične uloge, mnogo se tome radujem. Čast mi je što sam bila deo tog projekta. Ogromnu zahvalnost dugujem Draganu Bjelogrliću. Dao mi je posao i šansu u za mene vrlo kriznom momentu. Tada sam, po ko zna koji put, boreći se za golu egzistenciju, bila na ivici da odustanem od života u Beogradu.
Naša glumica je rođena u Somboru, gde su odrasli i živeli i njena mama Milica i tetka i teča, zaslužni za odabir njene profesije. Dobila je i ime po toj tetki, kostimografu. Ima brata Aleksandra, sportskog novinara i stručnjaka za računare. Pamti divnu porodičnu kuću u Konjovi-
ćevoj ulici. Obožavala je sve u njoj kao simbol vremena punog nade u vedru budućnost.
– Kuća je na ulicu gledala s pet visokih prozora, čije škljocanje i zvuk otvaranja i sad čujem. Iz dvorišta se ulazilo u dug trem s baštom punom ruža i bokora malina.
Za sve je kriv Muci Draškić
Roditelji su joj se upoznali i zavoleli na studijama prava u Beogradu. Otac Dragan bio je na redovnom služenju vojnog roka u Kranju u danima kad se iščekivalo Brankino rođenje. Kako se rodila u nedelju, nije mogao da dobije otpust i rođenje ćerke proslavio je u kantini kasarne sa drugarima uz „koktu“.
Kad je odslužio vojni rok, vratili su se u njegovu rodnu Suboticu. Tamo je dadilja Mariš-neni uramila Brankino detinjstvo ljubavlju. Tetka Mariška, kako ju je zvala, bila je Meri Popins njenog detinjstva. Bila je bivša igračica na trapezu u cirkusu i jahačica konja u stojećem stavu.
– Mnogo me je volela i mama je imala poverenja u nju iako je bila gluva. Roditelje smo kod kuće dočekivale dubeći na glavi ili hodajući na rukama. Uživala sam da s njom rušim ustaljena pravila. Bila mi je simbol slobode.
U Subotici je završila nižu i srednju muzičku školu. Trenirala je tenis, odbojku, stoni tenis i klizanje. Dvoumila se između studija prava, psihologije i teorije muzike, dok joj glumu nije predložio teča Nikola. I iznenadio je time.
– Za prijemni na studije glume spremao me je Mi- loš Lazin, tadašnji profesor FDU. Jednog dana pojavio se i pozorišni reditelj Ljubomir Draškić Muci, višegodišnji porodični prijatelj. Zahvaljujući Muciju, kasnije sam donosila sve važne poslovne i privatne odluke.
Udovica je trinaest godina. Goran Ilić, njen suprug, bio je organizator u Ateljeu 212. Upoznao ih je Muci Draškić.
– Bili smo, takoreći, njegov projekat, on nam je bio i kum na venčanju, kao i Alisa Stojanović, reditelj i profesor režije na FDU. Mog muža je odnela teška bolest. Imamo sina Nikolu, gimnazijalca. Majka sam divnog momka, koji mi ulepšava svakodne- vicu, pomaže da se borim i budem bolja i jača.
Nije lako, kaže, biti glumac u Srbiji. Još je teže biti glumica. Zato predahe od obaveza provodi sa sinom ili posmatrajući i fotografišući prirodu. Još preozbiljno shvata život. Zato bude stroga prema sebi i drugima, pa se koriguje.
– Žalim što nisam ranije saznala koliko je bolje ići ka ljudima koji se smeju, a ne onima koji kritikuju. Bolje mi je danas nego u mladosti, jer sam preuzela odgovornost. Više se radujem životu svaki dan i prepoznajem svaku vrstu humora i lepote.