Gde je problem
Nisam neki paničar. Nekako sve što se dešava primam mirno, što bi rekli, racionalno. Promislim, saberem, oduzmem, rešim, tako pristupam problemima. Nema vajde od histerije i nerviranja. Dete padne, razbije se, pa bože moj, ne treba od svega praviti dramu. Pauk mi odnese auto, kažem sebi, samo nek smo mi živi i zdravi. Stigne mi neki ogroman porez za koji ja, ali ni sve nadležne institucije ne možemo da ustanovimo ko treba da ga plati. Pa dobro, kažem sebi, sigurno će moći na neke rate. Polazim od toga da ću morati da platim, ali radovaću se ako bude greška.
Ispada sad da je samo novac razlog za nervozu. Dobro, recimo, idem iz velike nabavke sa decom, imam deset teških kesa i treba da se popnem na četvrti sprat bez lifta, a mlađe dete mi zaspi u kolima. Sve i da sam Švarceneger, ne bih mogla da nosim njega, kese, otključavam zgradu, vrata. I ništa, idem iz sto puta pevajući iako mi noge i ruke plaču. Šta hoću da kažem? Pa, hoću da kažem da smo svi mi, svakog dana, u nekoj ovakvoj situaciji i da na njih silne živce potrošimo. A svaka je rešiva, lakše ili teže, ovako ili onako. Niko nije bolestan, niko nije u opasnosti, niko nije nemoćan. Nemoć je najgore osećanje, a nedavno sam baš tu nemoć iskusila.
Sedim sa drugaricom i našom decom u tržnom centru. To malo vremena kad uspemo da se vidimo i popijemo kafu nam je dragoceno. Kako to obično biva, njima se ide u toalet na svakih pola sata. Ve-cei prazni, nigde nikog, te svako uđe u svoju kabinu. Napomenem im da ostave odškrinuta vrata i da se ne zaključavaju. Oboje imaju po pet godina. Ne lezi vraže, zaključam se ja. Otvaram vrata i kvaka mi ostane u ruci. I ne mogu da izađem, ne vidim ih. Vičem iz sveg glasa ubeđena da me ne čuju. Tutnji mi u glavi, oni su se već izgubili, neko će ih ukrasti, jadna deca... Penjem se panično na šolju, mašem im odozgo da mogu da me vide, histerično im pričam da ne mrdaju, oni počinju da plaču. Ne znam kako će se ovo završiti, pokušavam da smirim stvar, kad odjednom vrata se sa druge strane otvaraju. Neka žena me gleda zaprepašćeno. Problem je bio unutra, spolja je kvaka bila ispravna.
Tako i u životu, većina problema je unutra, u nama.
Svaki dan je novi izazov za naše živce. A svaka je situacija rešiva, lakše ili teže, ovako ili onako. Samo je nemoć strašna