MOJE KROFNE STIGLE SU DO ČIKAGA
Ivanka Vlajnić
Zovu je sajber baka jer svoje recepte za najlepša vojvođanska jela rado deli na društvenim mrežama
Ništa mi nije teško da umesim, kuvam od 12. godine. Kad me je majka učila da razvijam supu, ja sam to toliko čvrsto zamesila da nisam mogla nimalo da razvučem. Ona ti onda tu supu meni o leđa, da vidim koliko je tvrda. Drugi put sam pogodila, seća se sa osmehom baka Ivanka (72) kako je svakog dana roditelje iz njive dočekivala večerom.
Detinjstvo je, priča, u njeno vreme bilo lepše, od trav- ki su kuvali ručak, igrali se u prašini.
– Dobijemo hleba i masti da jedemo, a kad nam ispadne, mi samo malo oduvamo i produžimo – seća se.
Udala sam se kako su mi rekli
Dva brata više je štitila nego oni nju, posebno starijeg kad bi išao kuda bez dozvole roditelja. Priča kako su dečaci tada posle osmogo- dišnje škole išli na zanat, a ženska deca se do 20. godine udavala, da ne ostanu stare devojke. Seća se i kako se na igrankama znalo kad se kreće kući: majka samo podigne obrve, a ako se praviš da ne vidiš, sledeće nedelje ne ideš.
– Imala sam 18 kad sam upoznala mog pokojnog Živu. Sreli smo se u vozu, išli smo u obližnji Tomaševac na slavu. On je bio seoski brica, baš je brijao mog tetka u Barandi i rekao im da smo se upoznali – pamti da su posle mesec i po dana svatovi fijakerima došli po nju u rodni Farkaždin.
Imala je kratku venčanicu jer je svekrva govorila da je dugačka haljina luksuz, ne može se više oblačiti.
– Ako su roditelji rekli da se udaješ tu, onda se udaš tu. Možda sam ja imala nešto drugo u planu, ali nema pogovora – priča da je, ipak, u suprugu našla druga, bez kog je ostala pre 16 godina.
Zahvaljujući „Fejsbuku“, bakine štrudle stigle su do Švajcarske, a princes-krofne do Čikaga
U crnini jedanaest godina
Dok je Ivanka brinula o stoci i njivi, Živa je ustajao u pola dva ujutru kako bi do zore, pre odlaska u polje, brijao mušterije. Stariji sin Slavoljub nasledio je zanat, ali sad nema tog posla kao ranije, priča.
Okretna i nasmejana, baka Ivanka 11 godina ne skida crninu, otkad joj je jedan unuk poginuo.
– Ja svugde idem i družim se, ali on je uvek tu kod srca. Meni je umro brat, majka, otac, muž, za njih mi je žao, a za unuka boli – ističe kako je jedino porodica drži: stariji sin, koji živi s njom, unuk Nenad i snaha Ivana, koji su u komšiluku, ali i mlađi sin Duško, koji iz Beograda često dođe sa ženom Sonjom i sinom Nikolom, pa je vode na izlete.
Nekad je Ivanka u Beogradu negovala starije bake, danas voli svoj mir, da izjutra popije čaj, pospremi po kući. A ljubav prema putovanjima i kuvanju letos je spojila u RTS-ovom serijalu „Kuhinja moga kraja“.
– Jako mi se svidelo Vlasinsko jezero. Mi Vojvođani smo navikli na našu hranu, ali kajmak u Gruži bio je božanstven – priča, ponosna što je ostalim takmičarkama uz tamburaše pokazala lepote Barande: crkvu, Ta- miš, kuću u kojoj su snimani „Pop Ćira i pop Spira“, studio gde su nastajali „Senke nad Balkanom“, „Montevideo, bog te video“, „Vratiće se rode“. I u njeno dvorište rode se vraćaju svakog proleća, očekuje ih svaki čas.
– Želja mi je samo da su svi moji na okupu, zdravi. A i da ovih sto recepata što imam ispisano na laptopu objavim u knjigu. Da ne stoje.
Prvo je skuvala kiseli krompir s jajima: izdinsta se luk, stavi se mlad krompir, kašika brašna, kašičica aleve, zelen i nalije se vode. Kad se skuva, zakiseli se, pa razbije onoliko jaja koliko ima ukućana