Da li je samački život naša budućnost
Mirjana Bobić Mojsilović o muškarcima i ženama 21. veka Servira nam se ideja da najbolje živite kad ste samac. To znači da možete da radite šta hoćete, da se ne vezujete ni za koga i da ni prema kome nemate odgovornost. A zaboravlja se da su čoveku više od svega potrebni ljudi i bliskost
Kad je upisivala Fakultet političkih nauka i kad je diplomirala na odseku za novinarstvo, Mirjana Bobić Mojsilović nije razmišljala o tome koliko je pisanje lekovito. U međuvremenu, od nekadašnje buntovne Beograđanke iz kruga dvojke i poznate novinarke, postala je jedan od najčitanijih srpskih pisaca. Nedavno je objavila novu knjigu „Muška azbuka“u izdanju izdavačke kuće „Laguna“.
U razgovoru za „Blic ženu“Mira otkriva da je njen novi roman o muškarcu kakvog svi poznajemo, o dobrom čoveku koji napušta svoju ženu posle 25 godina braka jer se zaljubio u mlađu i moderniju devojku. To je roman o razvodu braka, o strahu, sumnjama, kolebanju i nesigurnosti, o mnogim temama savreme- nog života koje su uticale na epidemiju razvoda danas. Zbog toga je odmah pitamo koji to problemi muče savremenog muškarca i između čega je sve rastrzan u 21. veku.
– Moj junak za sebe kaže da je „mali razapeti Isus, ali da to niko ne razume“, a njegova žena za njega kaže da je „mali tranzicioni Petar Pan“. Mi živimo u imperativu neprekidne adolescencije, u teroru mladosti, koji je sada pogodio i muškarce. Treba biti bogat i biti nezainteresovan za bliskost. Sve se vrti oko novca i tela, a bli- skost je proterana kao zamarajući višak – ističe poznata spisateljica.
Žudimo za novcem, a ne za poljupcima
Pišući knjigu, Mira je shvatila da muškarci nisu sa Marsa i da žene nisu sa Venere, nego da smo svi sa Zemlje. A to znači da smo isti – nesigurni, uplašeni, zaljubljeni, ali samo su nam sredstva da to prikažemo ili prikrijemo drugačija.
Kad malo pogledamo oko sebe, ispada kao da danas više žudimo za novcem nego za poljupcima i da se suštinski ne trudimo ni oko čega osim oko izgleda. Društvene mreže su se pretvorile u reviju predstava o sebi koje šaljemo usamljenoj gomili kako bismo nadomestili osećanje praznine u stvarnosti i nedostatak bliskosti.
– Paradoks je koliko ljudi ne vide da nam se uvaljuje ideja samca kao najbolji oblik života, kao mera uspešnosti. Biti samac znači biti slobodan, raditi šta ti je volja, ne vezivati se ni za koga, nemati odgovornost, ni obavezu ni prema kome. A čoveku je više od svakog šampanjca, kavijara, lamborginija ili serije orgazama potreban drugi. Drugo ljudsko biće, to jest bliskost. A kako toga manje ima, zato je toliko depresije – objašnjava naša sagovornica.
Teror mladosti sada je pogodio i muškarce. Sve se vrti oko novca i tela, a bliskost je proterana kao zamarajući višak
Caruju dosada i egoizam
Egoizam je druga reč današnjice, kaže Mira, dok je dosada na prvom mestu. Panični strah od dosade je opis stvarnosti, a dosadnim je proglašeno sve što ne liči na dodelu Oskara, život Kardašijana...
– Društvene mreže su ostvarile onu staru Vorholovu tezu da će u budućnosti svako imati 15 minuta slave. Svi su slavni, a slava ne trpi bliskosti koje su bukagije oko nogu. Porodica zamara, i zato su danas horde ljudi na seminarima za samopomoć – tvrdi Mirjana Bobić Mojsilović.
Radeći na knjizi „Muška azbuka“, književnica se još jednom uverila da posle razvoda pate i muškarci i žene, bez obzira na to ko ostavlja. Tad su prepadnuti i jedni i drugi, samo što je muškarcu naizgled lakše da krene ispočetka. Društveni kod je takav da je žena od pedeset godina otpisana, dok je muškarac od pedeset leta prilika.