... imam još dve sestre

Nikada ne znate kakva vam sve iznenađenja život sprema, što je na svojoj koži najbolje iskusila naša čitateljka M. N. iz mesta kraj Smedereva

Odrastala sam uz tatu koji je brinuo o porodici i privatnoj firmi. Meni i dvojici braće pružio je mnogo toga. Bila sam mezimica. Baš nas je voleo i o tome je čitavo naše mesto pričalo, pa sam mislila da smo porodica kojoj zavide. Skijanja, letovanja, putovanja po inostranstvu bili su sastavni deo naših života. Nije mi bilo čudno što mama nikada ne ide s nama. Govorila je da voli da bude kod kuće i da tada uradi sve za šta nikad nema vremena.

Kako smo odrastali, braća su na putovanjima bivala sve ćutljivija. Nisam ni slutila da me štite od neprijatnih stvari, a onda me je istina pogodila kao grom. U tinejdžerskim godinama devojčice umeju da budu surove, pa su me, dok sam pokazivala fotografije s letovanja, zajedljivo pitale: „A gde vam je mama? Čuva sestrice?“

Zbunjena, otrčala sam kući i pitala mamu o čemu one pričaju. Grč na njenom licu bio je prva pukotina u mom savršenom životu. Iako u malom mestu nema tajni, prilično kasno sam saznala da moj voljeni otac ima dve vanbračne ćerke, sa dve žene. Saznala sam i da je svakoj od njih dao pozamašne svote novca da toj deci ne bi morao da da svoje prezime. Počela sam sve da mrzim. Majku, zato što je pristala na takav život, oca, koji mi je uprljao sliku o brižnom čoveku, stariju braću, što su ćutali... Otac je bio potpuno zbunjen mojom reakcijom i, umesto da pokuša nešto da objasni, izgovorio je laž: „Ti nemaš nikakve sestre!“

Ja sam se potrudila da ih vidim. Izdaleka. Dve predivne devojčice koje jesu moje sestre. Otišla sam na fakultet u veliki grad, od oca primam novac i kući gotovo da ne odlazim. Mučno je. To više nikada neće biti moj dom. Ali živim za to da jednog dana zagrlim te dve devojke i kažem im da imaju sestru.

Iako živim u malom mestu, kasno sam saznala da moj voljeni otac ima još dve ćerke