Porodica Dete nam je umiralo, nismo znali šta joj je
Kad smo čuli strašnu dijagnozu, da naša Jovana ima dijabetes tip 1, pričaju Danijela i Srđan Đorđević iz Beograda, noću bismo često stavljali ruku na njena plućanca i proveravali da li diše
Čim se probudim, merim šećer, ako je visok, muka mi je, boli me glava. Onda sam ljuta što ne mogu da jedem. Ali lakše mi je kad kažem mami
Tog 14. februara 2008. vreme nam nije bilo drug. Govorili su nam da Jovana ima još dva-tri sata. Dete nam je umiralo na rukama, a mi nismo znali šta joj je, sećaju
Đorđevići. se Ni sanjali nisu da je to što je prethodnih meseci razdragana devojčica pila mnogo vode, gubila na kilaži, bila bleda i pospana bio alarm za šećernu bolest.
– Razbolela se čim je krenula u vrtić i dugo je bila na antibioticima – seća se mama Danijela (47).
Tri meseca potom Jovani (12) je krvna slika bila kao starcu od 80 godina.
– Tek smo kasnije saznali da joj je šećer bio toliki da su joj i bubrezi zakazali – priča tata Srđan (50) i kaže koliko su sreće imali što je dežurna doktorka bila endokrinolog. Ubrzo su čuli i te strašne reči: „Dete vam ima šećer.“Od šoka su se samo gledali i ćutali.
Prvih 20 dana pakla
– U tih prvih sedam dana u bolnici naučili su nas šta nam sledi - seća se Danijela kako su joj se tresle ruke kada je prvi put natezala
špric da detetu da insulin.
Nije ni slutila koliko je neprospavanih noći, bdenja, straha i nesigurnosti čeka.
– Sin Saša me je otreznio rečima: „Mama, ali ti i nama trebaš.“Tad je počela moja borba za život deteta, ali i cele porodice.
Tata se nadovezuje i kaže da su prvih 20 dana pakao u svakoj porodici u kojoj neko oboli od dijabetesa tipa 1.
– Šalju vas na edukaciju u banju, i to jeste neophodno, ali ljudi odatle često izađu još sluđeniji.
A onda, kaže, ostajete sami. Po internetu besomučno čitate o šećernoj bo-
lesti, tražite ima li leka. Kad vidite da nema, preplavi vas potpuno beznađe.
– Onda se hvatate za slamku spasa i alternativnu medicinu, ali shvatite da čak i asketski način života pomaže ponekad isključivo kod tipa 2 – priča Srđan.
Bodeš se, vadiš krv, pa sve ponovo
Tada jedan roditelj najčešće da otkaz, mnogi brakovi pucaju. Njih je, kažu, održalo vaspitanje i želja da svoju borbu pokažu svetu.
I mada je dijabetičarima danas mnogo toga olakšano, princip je isti – bodeš se, vadiš krv, bodeš se, vadiš krv. Nekada i 10 puta na dan. Sto pedeset tračica uz koje se proverava nivo šećera u krvi, a koje država daje mesečno nije dovoljno.
– Trošimo 50 traka nedeljno, možda i više. Dokupljujemo kutiju mesečno, što je oko 2.500 dinara. Na poseban režim ishrane ide najmanje 150 evra.
– U državne vrtiće deca s dijabetesom se uglavnom ne upisuju. Vaspitači kažu da nisu stručni da brinu o njima. Pa koja će majka pustiti dete onda u vrtić – pita se Danijela.
Oni su, kaže, imali sre- će, jer je Jovana obaveznih godinu dana predškolskog bila u svojoj grupi u vrtiću, ali pitanje je kako da druge majke postignu i da rade, i čuvaju dete, i uče o dijabetesu. Zato su oni činili sve da do polaska u školu nabave insulinsku pumpu od 5.000 evra. Nakon gostovanja na televiziji dobili su je od jedne humane žene.
- Izborili smo se da se u našoj zemlji odobre insulinske pumpe o trošku Fonda. To je jedina sprava na svetu koja donekle imitira ljudski pankreas. Kad naštelujete pumpu, ona sama ubrizgava insulin na 15 minuta – kaže tata.
Mama, hoću lizalicu
– I danas spavam s Jovanom u sobi. Često sam se budila, pa stavim ruku na njena plućanca da vidim diše li – seća se Danijela.
Kad je Jovana bila mala, morala je da joj objasni zašto ne sme da uzme lizalicu ili parče torte na rođendanu. Jovana bi tada rekla: „Svako dete koje ima problem kao ja ne treba da se plaši, već da se igra.“
Sad kad znaju sve, drugačije je, kaže tata, ali se ne opuštaju, cena je previsoka.