... će me osuđivati zato što sam sama

Dozvolila sam ljudima da me ubede da sa mnom nešto nije uredu samo zato što nemam nikog, a vreme leti

Zovem se Bojana, imam 28 godina, završila sam državni fakultet i radim u struci. Ne želim da zvučim kao usamljena udavača, kako se sve češće nazivaju žene mojih godina a koje i dalje ne mogu da pronađu adekvatnog partnera.

Naglasiću da sam za tri godine rada postala vrlo uspešna i cenjena u svojoj branši, a s druge strane, moj privatni život je jako tužan. Bila sam u dvema ozbiljnim vezama. Između je bilo nekih zaljubljivanja, ali ništa stabilno. Sve je to mom okruženju bilo prihvatljivo do moje 25. godine, kada je krenuo pritisak. Uvek sam se nekako vodila izrekom da svi imamo nekog svog ko nas čeka, ali i ta izreka je počela da boli kad sam shvatila da su se sve moje drugarice već udale.

Onda sam odlučila da putujem. „Putuješ? A kada ćeš da misliš o porodici, znaš da ti biološki sat otkucava?“

To me je guralo u depresiju, shvatila sam da sam sama. Fokus mog života s putovanja prešao je na knjige. Čitala sam danonoćno, a majčin pritisak bio je nesnosan. Odselila sam se, a onda upoznala njega. Znala sam, to je to. On je taj. Potpuno neočekivano. Veza nam je bila prelepa, on dobar, simpatičan dečko, a moja ljubav prema njemu neograničena. I tako godinu i po dana. Pričali smo o venčanju, a ja sam napustila posao i karijeru da bih se posvetila njemu, našoj porodici. I bum, iznenada, sasvim slučajno, saznajem da se ženi drugom devojkom. Ta devojka je trudna.

Prošlo je pola godine. Moja rana je i dalje otvorena i bez naznaka da će se ikada zaceliti. Čemu ovaj tekst? Biće uspešan ako samo jedna osoba shvati da ne treba da komentariše tuđe živote. Ostavite devojke i ne govorite im da su same zato što teže savršenstvu.

Uvek sam se nekako vodila izrekom da svi imamo nekog svog ko nas čeka