Muškarac nedelje: Filip Filipović Prevazišao sam strah od neuspeha
Filip Filipović, kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije, sa saigračima u nacionalnom timu Srbije osvojio je sve. Pravi vođa generacije koja je u Barseloni u julu osvojila četvrtu uzastopnu titulu evropskog šampiona priča nam o počecima, motivaciji, skromnosti kao najvećoj vrlini, uspehu… Jeste li sanjali da ćete jednog dana biti najbolji na svetu? – Sada već davne 2000. godine, kao 13-godišnjak, zaigrao sam za Partizan. Kada ste dete, sanjate velike snove, tako da ne mogu da kažem da nisam sanjao da jednoga dana budem najbolji na svetu. Ali bili su to dečački snovi, daleko od realnosti. Jedino što sam i tada, kao mali, zacrtao da ću dati sve od sebe da dođem do cilja. Smatram da su me rad, odricanje i posvećenost doveli do toga gde sam danas. Kako prevazilazite teške trenutke i krize? – Bilo je teških trenutaka, iskreno, ali njihovo prevazilaženje me je samo ojačalo. Da sam odustao onda kada sam se kolebao, sve bi bilo drugačije. Stiče se utisak da ste izuzetno skromni, iako ne postoji pehar koji niste osvojili. Kako je to moguće? – Nije to stvar izbora, već ličnosti. Bez obzira na sve uspehe, ostali smo skromni i nismo se menjali do sada. A ako nam ovako lepo ide, onda bi tek sada bio najgori trenutak da se promenimo. Da li možete da nam otkrijete tajnu uspeha srpskog vaterpola? – Tajna sigurno postoji, ali ne mogu da vam je otkrijem jer je ni mi ne znamo. Dejan Savić bi mogao da vam priča o tome kako se postaje šampion, kako se šampioni vode i kako funkcioniše ceo ovaj sistem kojem smo podvrgnuti još odmalena, bar što se tiče treninga, discipline, odrastanja. Znam da nikome nije jasno kako iznova ponavljamo sve te veličanstvene uspehe, ali stvarno smatram da nikakvog čuda tu nema. Vole li vaterpolisti more i kako provodite slobodno vreme? – Mislim da svi volimo da se kupamo u moru. Voda nikada ne može da dosadi. Ušla je u DNK i postala deo nas. Pošto završimo karijere, verovatno ćemo napraviti pauzu što se bazena tiče, ali voda je sastavni deo života. Knjige čitam da bih bolje shvatio ljude i sebe. Ne volim da ih preporučujem jer svi imaju različit ukus. Filmove i serije gledam kako bih se razonodio, a pouke tražim u ljudima i knjigama. Uzor mi je Veljko Uskoković, a moto „Ne odustaj!“.
Čega se najviše plašite? – Svako ima poneki strah, ali s njima je problem što vas vuku unazad i ne pružaju vam mogućnost da idete napred. Imao sam strah od neuspeha, ali ga u poslednjih pet godina nemam.
Iako ne postoji pehar koji nije osvojio, Filip je pre svega izuzetno skroman. Uvek ispred sebe stavlja tim i ističe kako je sjajno biti kapiten momcima koji znaju da igraju, znaju šta žele i koji su gladni dokazivanja