NIJE MI TEŠKO DA CELU NOĆ HRANIM JARIĆE

Ljubav prema prirodi i želju za sopstvenim biznisom Jelena je spojila u proizvodnji kozjeg sira. Usput je napustila državni posao, a slobodu koju sada ima, kaže, ne bi dala ni za šta

Blic Zena - - U Ovom Broju - Nevena Dimitrijević nevena.dimitrijevic@bliczena.rs

Ljubav prema prirodi i želju za sopstvenim biznisom Jelena je spojila u proizvodnji kozjeg sira. Usput je napustila državni posao, a slobodu koju sada ima, kaže, ne bi dala ni za šta

Milica je bila slabašna dok je bila mala, moja baka ju je odgajila, a sad je moja omiljena koza. Svuda me prati, voli da ode i do komšinice, da uđe u kola, ali i da pojede špagete koje ostavim da se hlade – priča nam Jelena Marić (30), koju smo posetili na njenoj farmi koza u Krušedolu.

Iz želje da pokrene nešto svoje, da upozna sebe iz drugog ugla, ali i da bi ona i njen dečko Aleksandar (34) imali više vremena jedno za drugo, pre četiri godine ona se upustila u nešto nepoznato.

– Po struci sam pejzažni arhitekta, radila sam u pokrajinskom Zavodu za zaštitu prirode i to je zaista bio lep period. I Aleksandar je tada bio zaposlen, ali poželeli smo nešto novo – priča kako

su odmah pomislili na proizvodnju zdrave hrane jer to je budućnost.

Naše prvo stado

Zastali su čim su čuli da manastir Kovilj prodaje koze. To je bilo njihovo prvo stado. Jelenina mama im je ustupila staru kuću u Srbobranu, ona je ubrzo kupila šerpu, baka joj je dala recept i, skoro niotkuda, na starom šporetu je svojim rukama napravila kozji sir. Jasno joj je sad zašto nijedan posle ne može da ispadne kao taj prvi. Zato i dalje čuva stare sudove kad poželi da isproba, recimo, sir s lavandom.

Ubrzo su Jelena i Aleksandar nabavili namenski plastenik za svoje braon alpine, šarene i bele koze, ali morali su svakog dana da putuju iz Novog Sada, gde žive, u Srbobran. Nisu imali zemlju za obradu, ni poljoprivrednu mehanizaciju, hranu su kupovali, mleko prodavali mlekari, nosili ga kupcima na kućnu adresu i – bili u minusu svakog meseca.

Jelena je u početku sama jarila i hranila koze, a i danas na prvi pogled zna šta kojoj fali

Uvidela je tad, kaže, da se primarna proizvodnja i malina, i krompira, čega god, ne isplati. Morate ići u preradu. Zato je ona počela da prati konkurse i projekte pomoću kojih su od stare kuće napravili mlekaru.

Najvažnije je da smo nas dvoje zajedno

– Sećam se, otvorimo prostoriju koju smo pretvorili u hladnjaču, ona puna sira koji nemaš kome da prodaš. Ali toliko sam zahvalna toj kućici što nas je izdržala, mogla se srušiti u bilo kom trenutku – priča kako je letos, kad su se odatle selili na novu farmu u Krušedolu, plakala od sreće.

Tu je toliko nagrada dobijeno i snova ostvareno. Na Novosadskom sajmu Jelena je dobila zlatnu medalju za sir, surutka im je postala šampion kvaliteta Poljoprivrednog sajma. A na takmičenju „Najbolje iz Srbije“njen brend je izabran uz Aerodrom „Nikola Tesla“, „Er Srbiju“, „Plazmu“, „Nektar“, „P .... S .... fashion“, „Monu“i „Delez“.

– Na svečanosti smo gledali izjave svih nagrađenih. I onda odjednom kreće naš snimak na kom trče koze, trče jarići, mi trčimo za njima. Svima je bilo simpatično, pogotovo kad je Aleksandar na pitanje šta je najvažnije za posao kazao: „Najvažnije je da smo nas dvoje zajedno“– smeje se Jelena, kojoj je u međuvremenu isticao ugovor u Zavodu, pa je dala otkaz i posvetila se svojoj farmi „Carpe diem“.

Bila sam i tehnolog, i vozač, i knjigovođa

Ubrzo su pored sira počeli da prave i jogurt i kiselo mleko i ušli u najveće prodajne lance po zemlji. Kao i prethodno o kozarstvu, i tad je Jelena usput učila o proizvodnji, marketingu... Srećna je, kaže, što je njen put bio takav. Ranije nije ni sanjala da može da bude i tehnolog, i vozač, i knjigovođa.

Posao su razradili, pa razmišljaju o proizvodnji kefira, voćnog jogurta, kolostruma, koji kozice imaju prvih sedam dana kad se ojare i od kog se u inostranstvu uveliko prave tablete za imunitet dece. Razmišljaju i o zdravom obroku jer se onkološkim pacijentima preporučuje bezmasni kozji sir. A danas se, nažalost, skoro svaka porodica bori sa nekom opakom bolešću, pa i njena.

– Potpuna neznanka mi je na jednom sajmu kazala kako joj je doktor preporučio naše kiselo mleko. Nemerljivo je što ljudi, najpre onkološki bolesnici, s dubokim poverenjem i nadom kupuju ono što mi pravimo u ovoj gunguli kad se i ne stavlja sve na deklaraciju.

Kad se osvrne na ono što je za njom, najdraže joj je što se kroz posao gradila kao čovek. Mada joj radno vreme nikad ne prestaje, smatra neprocenjivim to što može da bira saradnike, da uređuje radni prostor kako želi, da kucu vodi sa sobom na posao.

– Nedavno sam, sticajem okolnosti, ponovo jarila koze, hranila jariće na flašicu do pola noći. Život me je vratio na početak da me ne ponese što imam novu mlekaru, nov kombi, da shvatim da mi je to donelo sve.

Priznaje da su Aleksandar i ona u radu sasvim različiti. Ali ljubav je poravnala sve.

– Sigurno postoji lakši način da se zaradi, ali bolje je proći mnogo truda i teškoća. Posle sve bude mnogo dobro.

Posao je razradila, pa može da razmišlja o proizvodnji kefira, voćnog jogurta, kolostruma, koji kozice imaju prvih sedam dana kad se ojare i od kog se u inostranstvu uveliko prave tablete za imunitet dece

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.