FRANCUSKA BOMBONA NA PIROTSKI NAČIN

Blic Zena - - U Ovom Broju - Nevena Dimitrijević nevena.dimitrijevic@bliczena.rs

Čuveni tepih od vune, jedinstven u svetu jer je isti i sa lica i sa naličja, opstaje vekovima zahvaljujući malobrojnim pirotskim tkaljama. Povodom oslobođenja Pirota u Prvom svetskom ratu, kad je nastala ova šara francuskim oslobodiocima u čast, donosimo vam priču o njemu

Čuveni tepih od vune, jedinstven u svetu jer je isti i sa lica i sa naličja, opstaje vekovima zahvaljujući malobrojnim pirotskim tkaljama. Povodom oslobođenja Pirota u Prvom svetskom ratu, kad je nastala ova šara francuskim oslobodiocima u čast, donosimo vam priču o njemu

Bez ikakvog nacrta i dizajnera, jedinstven tepih od vune iz Pirota traje više od pet stotina godina. Osmišljavale su ga kroz vekove predane tkalje, unoseći u njega svoje radosti i nemire.

– Pirotska ćilimarka je kao pesnik, ona u ćilim unosi svoje srce i dušu i kad radi za sebe i za drugoga. U njene tvorevine utkani su ljubav, čežnja i devojački snovi, ispoljena je zanatska veština – priča nam Radmila Vlatković, istoričar umetnosti, muzejski savetnik i autor knjige „Ćilim slikovito pismo“.

Namenjen retkima zbog lepote i izrade

Prvenstveno pravljen kao podmetač za konjsko sedlo, pirotski ćilim stvaran je za Turke i njihovu vojsku, a u imućnijim gradskim kućama njim su se pokrivali podovi, ukrašavali zidovi i nameštaj. Nastao je baš u varošici na samom jugu Srbije jer su ovce sa Stare i Suve planine oduvek davale kvalitetnu vunu, a i zato što se Pirot nalazi na putu koji je spajao Istok i Zapad.

– Ovde su na vašare, pored trgovaca iz Srbije, dolazili i Turci i Grci i divne pirotske ćilime raznosili po svetu – priča Radmila Vlatković i dodaje kako se ostrižena vuna tu na Staroj planini prvo razvrstavala po kvalitetu, potom se prala u vreloj vodi, ispirala i sušila. Ručno se raščešljavala, slagala u smotuljke, prela vretenom i preslicom i namotavala u niti, a potom tkala na razboju.

S vremenom su kao znak raspoznavanja vlasnika u uglove ćilima stavljane šare, a dolaskom Turaka ova ornamentika se usavršavala, toliko da je ćilim postao i ostao namenjen retkima zbog izuzetne lepote i teške izrade.

– Ja najviše volim da tkam kornjaču. Ko nauči tu šaru, onda sve zna. Imamo katalog starih zaštićenih šara i po tome radimo. Najčešće naručuju stranci, a i za poklon se uzima – priča Maja Ćirić (42), najmlađa tkalja u Pirotu, kako je ćilim sve lepši što se više upotrebljava.

– U svakom ćilimu je utkano da li sam radila radosna, tužna... Ako se desi neka mala greška, samo tkalja zna da je u ćilim utkala neku svoju muku koju niko drugi ne vidi – ot- kriva tkalja Lela Panić (52).

Lela kaže kako je ćilim poklon za sreću, blagostanje u kući, s njim se ulazi u brak. Razbacane đulove vole devojke, a bombe se poklanjanju muškarcima za uspeh u poslovnom svetu.

Šara manastir Mara krije tužnu priču

Najdraža joj je, kaže, šara manastir Mara. Krije priču o nesrećno zaljubljenoj Mari, koja je otišla u manastir i tamo tkala. A jedna od najtežih je Rašićeva šara.

– Pukovnik Rašić je krajem 19. veka bio na Kavkazu u pratnji kralja Milana Obrenovića i odatle je doneo uzorak koji su tkalje prihvatile. Osnovni motiv su koncentrični romboidi,

Ćilim se daruje za sreću i radost, ali i kao diplomatski poklon

ima mnogo detalja i pravo bogatstvo boja – priča Lela.

Svetlana Manić (78), jedna od najstarijih tkalja u Pirotu, nadovezuje se i kaže da je ona za narudžbinu iz Amerike uradila osam ćilima sa Rašićevom šarom.

– Prvi put sam sela za razboj sa 12 godina. Tad su u zadruzi primali učenice, a ja sam ostala bez oca i maj- ke i posle četvorogodišnje škole pošla na ovaj zanat – priča Svetlana.

Kaže i da svako može da nauči da tka, ali da treba mnogo ljubavi jer samo jedna šara, jedan red ćilima od nekoliko centimetara, traži tri meseca učenja. Da bi tkalja napravila omanji ćilim, treba da radi skoro dva meseca, i to u zgrčenom polučučećem položaju, dok oči, ruke, kičma stradaju.

U Pirotu tka samo 20 ćilimarki

– Nekada je u svakoj pirotskoj kući bila bar jedna ćilimarka. Bilo ih je na hiljade, sada ih u celom gradu ima dvadesetak, a svake godine neka prestane da radi – priča Dragan Panić (56), direktor Ćilimarske zadruge „Ponišavlje“, koja postoji od 1902. godine.

On kaže da ćilim jeste od 2012. na listi srpskog kulturnog nasleđa, ali ako država danas finansijski ne pomogne, ćilim ćemo uskoro gledati samo na slici ili na kompjuteru. Na razboju teško.

A razboji u njihovoj zadruzi stari su više od veka. Na njima se i danas kao i nekad tkaju ćilimi raznih boja i šara, pravo slikovito pismo koje donosi dobre vesti. Tako je žuta odražavala strasnu ljubav, zelena je bila nečiji cilj, plava je značila nadu, bela čistotu i sreću, crna tugu, dok je roze predstavljala nevinost.

– Nije loše da se svako nauči ovom ručnom radu jer je lice s obe strane. S jedne strane traje sto godina, posle ga okreneš i traje još sto godina. Slabo se i cepa. On ne voli da se usisava, nego se očisti vlažnom metlom i malo se nekad osveži sirćetom i vodom. A ja kad nemam kod kuće ništa na razboju, bolesna sam. Čim imam ćilim, odmah mi je lakše. Ako neku šaru pre nisam videla, ponekad do kasno uveče tkam da vidim kako će da izgleda – priča Svetlana.

Šara pirotskog ćilima danas živi kroz ceremonijalne, pozorišne i filmske scenografije, umetničke performanse, viđamo je na nameštaju, posuđu, odeći visoke mode. Ali sve je manje tkalja kao što su Svetlana, Maja i Lela. Tako ova nesvakidašnja umetnost ručne izrade pirotskog ćilima lagano izumire.

Kad su na kraju I svetskog rata francuski vojnici oslobodili Pirot, deci su delili bombone, a ćilimarke su u znak zahvalnosti osmislile šaru koja je nazvana francuska bombona

Kvadratni metar košta oko dvesta evra, a jedan omanji ćilim izrađuje se do dva meseca

Mnogobrojni ćilimi deo su stalne postavke Muzeja Ponišavlja, koji je spomenik kulture od izuzetnog značaja

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.