Porodila sam čitav jedan grad
Nada Stošić, babica iz Vranja
Rekli su joj da nikad neće biti babica, a ona je za 37 godina porodila 21.000 žena. Otkrila nam je šta je najvažnije kad beba dolazi, kako se tada drže tate, ali i kako joj je bilo da se porađa među koleginicama
Bila sam drugi razred srednje medicinske škole kad sam prisustvovala prvom porođaju. Sve je bilo u redu dok nisu počeli da rade epiziotomiju. Bebina glavica je napola izašla, majka je malo vrisnula od bola, a ja sam se onesvestila i završila pod stolom – seća se Nada Stošić (57), akušerska sestra iz Vranja, kako je šef porodilišta kazao da je iznesu napolje i da nikad neće biti babica.
Danas, posle 37 godina staža, Nada je porodila 21.000 žena, čitav jedan grad! A nije ni sanjala da će postati babica. Pred kraj osmog razreda u rodnom Mariboru slučajno je otišla na Otvoreni dan tamošnje medicinske škole.
Zbog ljubavi ostavila rodnu Sloveniju
– Maturantkinje su nam na lutkama demonstrirale porođaj, sve je delovalo fino, bez bola i krvi, samo je beba na baterije na kraju zaplakala – priča kako se tada poverila drugarici šta želi da bude, a ova joj se slatko smejala što će biti „baba“.
Nikad potom nije više osetila ni strah, ni gađenje, lako je zavolela svoj budući poziv. A tokom tih srednjoškolskih dana zavolela je i jednog Vranjanca. S juga Srbije došao je u Sloveniju za poslom, doselio se u njen komšiluk i ostao uz nju narednih 38 godina.
– Posle škole tamo sam počela da radim, ostala trudna, a onda je Dragan dobio premeštaj u Vranje. Brzo sam se zaposlila kao akušerska sestra u gradskoj bolnici, ali u početku sam se teško navikavala na balkanski mentalitet – seća se.
Tih osamdesetih, kad je počela da radi, na Odeljenju ginekologije je bilo manje lekara nego danas, ali i mno-
Da se ne bi obrukala pred koleginicama, kad se porađala, Nada nije pustila ni glasa
go više porodilja. Godišnje se porađalo oko 2.700 žena, pa otuda ona Nadina zavidna brojka. Prošle godine ih je bilo 1.615.
– Često mi dođu ćerke žena koje sam porodila. Pitaju da li radim, kažu: „Moja mama je rekla da se pozdravim
Kad mama nije psihički i fizički spremna, porođaj mnogo više boli
sa vama, i ja sam došla na svet uz vašu pomoć“– priča Nada, koja je danas nadzorna sestra, pa više pruža pomoć mamama nakon porođaja.
Nijedan tata ne izdrži na porođaju
Otkriva nam da je na porođaju najvažnija pribranost, da majka ima poverenja u babicu, da zaista čuje ono što joj ona govori. Zato publika nije poželjna.
– Jednom je kolega lekar bio na rođenju svog deteta. Ode, vrati se, promeni boju, znoji se. Na kraju nije izdržao i zatražio je da izađe.
Priznaje da ni njen Dragan nije bio sav svoj kad su njoj krenuli trudovi, kao mahnit ju je vozio do bolnice. A ona, iako je sve pripremila još kad je ušla u deveti mesec, zaboravila je da u bolnicu ponese papuče. I jeste se plašila, otkriva, ne bi bilo dobro da nema straha, a uz to bila je pod većim pritiskom nego druge žene koje idu u salu.
– Okupile su se sve moje koleginice, pa i da hoćeš da vrisneš, ne ide. I onda, da se ne bih obrukala pred njima, samo sam stiskala pesnice, polomila sam sve nokte, da bude da mi nije ništa.
Nada ima dve ćerke i od njih četvo- ro unučadi. Čim su zatrudnele, ona ih je pripremila za sve što ih čeka, pa su znale šta je normalno, a šta ne, kako treba da se ponašaju na porođaju, šta treba da očekuju, da znaju da je to stvarno bolno, ali da je mnogo lepo. S oba deteta su se porodile za nepuna dva sata. Znale su da je mama tu, uz njih, ali Nada nije ulazila u salu, čekala je u hodniku.
Ne slušajte tuđa loša iskustva
– Loše je kad budućim mamama sestre, zaove, svekrve prenose svoja negativna iskustva. Nije svaka beba ista, nije isti prag bola i osetljivosti i ne treba se plašiti, već se edukovati – žali se kako 80 odsto budućih mama na porođaj dođe sasvim nepripremljeno, misleći da će im neko tek tako dati bebu.
A to je najgore, kaže, jer ako mama nije psihički i fizički spremna, porođaj mnogo više boli. Zato je najbolje posetiti dispanzer u domu zdravlja, školicu za buduće mame, treba se raspitati, posavetovati kod lekara.
– Trudnoća je blagoslov i svaka žena koja može treba da rodi. Svi mi danas težimo da nam se deca školuju, da se ekonomski osamostale, pa tada da rađaju, ali mislim da je to greška. Oni se posle sve teže odlučuju da budu roditelji. Dugo se zabavljaju, ne mogu da se zaposle, a biološki sat otkuca i onda kad bi želeli, ne može.
Kaže i da posao medicinskih sestara jeste težak, babica naročito, jer su one odgovorne za dva života. Ali sad kad gleda iza sebe, sve bi opet isto.
– Kad beba zaplače, sve se zaboravi, više ništa ne boli. Treba doživeti taj osećaj, nema lepšeg od njega.