Danas nema spavanja na lovorikama

To što je ćerka poznatog glumačkog para Svjetlane Knežević i Mihajla Janketića, te što joj je i brat Marko kolega, Milica niti krije niti ističe. Ide svojim putem uspeha, a porodica je, kako kaže, nešto što nam je dato i za šta se nismo sami borili

Milica Janketić, glumica čije vreme tek dolazi

U hit seriji „Urgentni centar“Milicu Janketić gledamo u ulozi glavne sestre Katarine, koja je predana poslu, posvećena tome da svima pomogne, a zbog svoje emotivnosti povremeno sumnja da li je zaista za taj posao. Najšira publika, televizijski gledaoci, primetili su je i kao prelepu kneginju Milicu koja u seriji „Santa Marija della Salute“znalački svira lautu.

– Obožavam da igram epohu i mislim da takve uloge nekako vizuelno idu uz mene, a nikako da mi se potrefi još neka. Opet, TV serije su veoma važne za mlade glumce jer sve postaje mnogo lakše posle prve uloge koju vidi veliki broj ljudi. Uglavnom znaju da igram u pozorištu, ali neki ne propuste da kažu: „Ma pusti to, kada ćemo te opet gledati na televiziji?“– smeje se Milica (29) i objašnjava da je za glumca najbolje kada se oproba u različitim ulogama, a pogubno kada ga na početku karijere svrstaju u jedan žanr.

Volela sam ubitačni tempo studiranja

Ova mlada dama je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, a kao docent na Akademiji umetnosti u Beogradu predaje scenski govor. Voli rad sa studentima i kaže da su joj podjednako važni i gluma i pedagogija.

– Mora da se radi! Glumac treba da bude u treningu. Današnji studenti glume to znaju i mnogo su ratoborniji od starijih generacija. I ja od njih učim, pa mi je potpuno jasan koncept prisutnosti preko društvenih mreža. Kad te ne zovu, kad čekaš i kad si slobodan, moraš sam da se boriš za vidljivost, da smišljaš i organizuješ projekte. Danas nema spavanja na lovorikama jer se sve tako ubrzalo – priča.

Iako priželjkuje uloge u klasičnom teatru, ne čeka Šekspira i Molijera, već s prijateljima pravi planove za nove predstave. S koleginicom Jelicom Sretenović u samostalnoj produkciji već više od sto puta odigrala je dečju predstavu „Bajka o ribaru i ribici“.

– Igrale smo u selima širom Srbije i to je fantastično iskustvo. Što je sredina manja, to su deca bolja, draža, vaspitanija i radoznalija. Ne preterujem kad ovo kažem, jer smo iskusile te okice, zagrljaje i poljupce posle predstava. Neopisiva je njihova sreća zbog onoga što ste im pružili, a o svojim osećanjima da ne govorim. To je pravo emotivno blago koje se stiče i na putovanjima. Zato i priželjkujem neku predstavu s kojom ću proputovati ceo svet – kaže.

Rado se seća studentskih dana koji su počinjali rano i završavali se kasno uveče, posebno predmeta iz akrobatike i scenskog pokreta.

– Prijao mi je taj ubitačni tempo. Najzahtevnije je bilo raditi na sebi, jer put do nekih spoznaja ume da bude bolan. Mislim da su studenti glume privilegovani što do toga dođu ranije. Ja sam, na primer, bila previše impulsivna i mnogo sam se trudila da naučim da brojim do 10. Srećna sam što sam time ovladala jer tu nema nikakvog udžbenika. To se uči sa sobom, profesorima i kolegama.

Ceo život je provela u kraju oko Tašmajdana. Taj park je bio njeno dvorište, a iz zabavišta, osnovne škole i Treće gimnazije ima prijatelje za ceo život.

– Kao tinejdžerka sam s društvom svirala gitaru na Tašu. Imali smo bend i svirali smo u tada popularnoj palačinkarnici u kraju.