U srcu žene: Milica Knežević Kolica mi nisu prepreka da letim

Milion puta sam čula: „Jao, jadna ona.“Ne znam otkud ljudima ideja da tako nešto pomisle. Nisam ograničena zbog kolica. Bez njih bila bih u krevetu, a ovako ronim, plivam i skačem sa 3.000 metara visine

Blic Zena - - U Ovom Broju - Biljana Stefanović [email protected]

Sami biramo kakav će nam biti pogled na svet i na ono što nam se dešava. Možemo sve posmatrati crno-belo, ali uvek možemo dodati i malo boje, ma koliko sve crno izgledalo. Povreda kičmene moždine je definitivno najgora stvar koja mi se dogodila u životu i nešto što nikome nikada ne bih poželela – počinje svoju priču za „Blic ženu“hrabra Milica Knežević (25) iz Zrenjanina.

Sa 15 godina njen život okrenuo se naopačke u samo jednoj sekundi. Sa tatom je doživela saobraćajnu nesreću, posle koje je bila potpuno paralizovana od vrata nadole. Mogla je samo da priča i da trepće.

– Kad vam se to dogodi, prvo ne znate da li ćete preživeti, posebno kad vam lekar dâ samo jedan odsto šanse da ikada pomerite bilo koji deo tela i kaže vam da je najbolje da se pomirite sa tim da ćete ceo život provesti u krevetu. Prilično crno, zar ne? Posebno za nekog ko ima 15 godina – priseća se Milica, koja je sada četvrta godina na studijama za softversko inženjerstvo na

Tehničkom fakultetu.

U takvoj situaciji nema osobe koja se ne zapita zašto se to baš njoj dogodilo. Odgovora nema jer nekada to prouzrokuju naši, nekada tuđi postupci, ali kada se sve sabere i oduzme, nema nazad, tako je kako je. Život se nastavlja, a mi biramo kako ćemo ga nastaviti.

– Godinu dana provela sam u bolnici. Za to vreme smršala sam više od 30 kilograma. Bilo je momenata kad sam plakala non-stop, nisam videla svrhu života jer apsolutno ništa sama nisam mogla da uradim. Nije bilo nikog ko bi popričao sa mnom i rekao: „Jeste, sve se to dogodilo, ali to nije kraj života“– priča Milica.

Dečko je bio i ostao uz mene

Kako je oduvek bila sportista, posebno teško je prihvatila činjenicu da nikad više neće igrati odbojku. Dugo je trenirala i imala velike planove, tako da joj je to nakon nezgode najteže palo.

– Posle nekog vremena shvatite da vi tako ležite, a

Trećeg decembra obeležava se Međunarodni dan osoba sa invaliditetom

vreme prolazi i da od toga nemate ništa. Ali, srećom, uz mene su sve vreme bili moja porodica i najbliži ljudi, na kojima sam videla da im je nekad bilo teže nego meni samoj. To me je prosto i nateralo da krenem dalje. Znala sam da moja majka bukvalno umire pored mene kad

ja plačem – kaže Milica, koja nas svakim svojim odgovorom iznenadi koliko zrelo i racionalno razmišlja za svoje godine.

Nakon rehabilitacija u Rusiji i Americi sve je krenulo nabolje, a Milica je na internetu čitala iskustva ljudi sa sličnim problemima i ona su joj mnogo pomogla. Sve to ju je guralo napred, ali najviše porodica – mama Ljiljana, baka Bjelica i sestra Marija. Sa njom i uz nju je i pre nezgode, ali i posle bio i ostao dečko Dragan.

– Nema razlike između njega i moje porodice. Zajedno smo više od deset godina i on mi je veliki oslonac. Kad se sve to dogodilo, razumela bih i da nije ostao uz mene, ali jeste i to nas je jako zbližilo. Imali smo težak period, bilo je situacija kad sam želela da ga oteram, ali izdržali smo sve – priča iskreno.

Kako bi ohrabrila i motivisala druge ljude, Milica je počela da piše blog „Izaberi da živiš“, gde deli svoja iskustva. Želi da skrene pažnju ljudima da na osobe u kolicima ne gledaju sažaljivo i sa predrasudama.

Sa dikriminacijom se susrećem svakog dana

– Milion puta sam čula: „Jao, jadna ona.“Uvek se zapitam otkud ljudima ideja da tako nešto pomisle. Ne poznaješ me, ne znaš ništa o meni i ja nisam ograničena zbog kolica, već zbog tuđih razmišljanja i nedovoljnog broja rampi. Bez kolica bila bih u krevetu.

Milica je uložila tri godine da se na njen fakultet postave rampe i lift za oso

be sa invaliditetom. Ne obeshrabruje je diskriminacija sa kojom se susreće svakodnevno. Naprotiv, želi da se bavi ljudskim pravima, jer bez obzira na sve, Milica može sve što poželi. To dokazuje svakog dana i sebi i drugima.

– Probala sam veslanje u kajaku, adaptivno surfovanje, ronjenje, plivanje, stoni tenis, kao i ragbi u kolicima. Skakala sam i padobranom, što je bilo fantastično. Nisam mogla da verujem da sam skočila sa 3.000 metara visine. To samo dokazuje da prepreke ne postoje kad čovek nešto želi – zaključuje ova vesela devojka, kojoj je priroda podarila brojne talente, među kojima se ipak najviše ističe onaj za život.

Dečko Dragan joj je velika podrška, zajedno su već 10 godina

Prošle godine Milica je jedan semestar provela u Americi. Prvi put posle osam godina od nezgode otišla je negde sama

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.