Duhovnik nije psiholog

Ljudi traže duhovnika iz dva razloga – zato što je dobro imati ga i zato što postoji istinska potreba s nekim posavetovati se. Duhovnik pokazuje put kojim treba ići, ali čovek je taj koji odlučuje

U vreme kada živimo brzo, čovek najpre gubi sebe. Nemamo vremena da se posvetimo sebi, svojim bližnjima i tražimo instant rešenja za mnoge situacije. A nekad je potrebno samo da nas neko sasluša, da nam da savet i kaže nam da li smo na dobrom putu. Zato često u tom traganju pomislimo da je spas u tome da nađemo duhovnika koji će nam pomoći da rešimo dileme i da postanemo bolji ljudi. Ali da li je zaista tako, u kom trenutku ljudi spoznaju da im treba duhovnik i kako ga izabrati, za „Blic ženu“otkriva otac Gligorije Marković, voždovački paroh i duhovnik Crkve Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Beogradu.

– Svaki sveštenik istovremeno obavlja višestruku ulogu. On je i pastir i duhovnik i brine se za ono što se zove lično stanje čoveka, ali isto tako i za njegov odnos prema svetu i momentu u kome se nalazi – objašnjava otac Gligorije.

Duhovno staranje jednih o drugima

Poenta duhovništva jeste u staranju o duši pojedinca uz istovremeno staranje o njemu kao članu zajednice. Svima nama potrebno je duhovno staranje jednih o drugima zato što je crkva uvek zajednica ljudi koji komuniciraju zajedno s Bogom i svetom oko sebe, a ne neki pojedinac koji samo za sebe završava neki posao.

– I danas, nakon 2.000 godina hrišćanstva, ljudi če- sto imaju običaj da pojednostave tu temu, pa kažu: „Ja ću doći kod duhovnika, postaviću mu gomilu pitanja i on će meni dati odgovore.“Takvo razmišljanje je možda i plod vremena u kome živimo, a u kom su potrebni instant znanje i odgovori – ukazuje otac Gligorije.

On ističe da ne postoji kesica duhovnog znanja i saznanja koja može trenutno da se razmuti i popije kao napitak koji će čoveku doneti olakšanje. To može biti samo trenutno, ali ne i trajno ako i ubuduće ne nastavimo da vodimo računa o svojoj duši.

Ne govorite iz mržnje, već iz čovekoljublja

Duhovništvo je uvek povezano s našim uzrastanjem u duhovnom životu i to je uvek sagledavanje svojih postupaka iz prizme crkvenog iskustva i onoga što je propoved Jevanđelja.

– Patrijarh Pavle je još govorio da budemo mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi, a to znači da u svakodnevnim izazovima nikad ne odgovaramo iz mržnje, besa i slabosti, već iz čovekoljublja i svesti o drugome – savetuje duhovnik Gligorije.

Tako ljudi iz dve pozicije najčešće traže duhovnika. Jedna je, uslovno rečeno, pogrešna, ali može da nas dovede do prave, a to je ona kad neko traži duhovnika samo zato što je dobro imati ga, a druga je ona iz istinske potrebe da nađemo čoveka sa kojim ćemo se posavetovati.

Ali bez obzira na razloge, to ne sprečava duhovnike da pokazuju gde je put kojim treba ići.

Ne postoji kesica duhovnog znanja koja može da se razmuti i popije kao napitak koji će čoveku doneti olakšanje