Okupili smo najkreativnije žene iz cele Srbije
Vešte, kreativne i vredne žene došle su iz 15 gradova na naš bazar i za tili čas prazne stolove pretvorile u šarenu baštu punu njihovih radova
Ovogodišnju akciju „Mojih ruku delo“završili smo u velikom stilu. Za finalistkinje iz prethodnih meseci „Blic žena“je 2. decembra organizovala prodajni bazar rukotvorina. Sa željom da se njihovi radovi vide, da ih ponude posetiocima i da nešto i zarade, obezbedili smo im besplatno izlaganje u „Dorćol placu“, popularnom i dobro posećenom prostoru. Njih 40 u Beograd je došlo iz Niša, Subotice, Klenka, Kraljeva, Kragujevca, Blaca, Gornjeg Lajkovca, Smedereva, Novog Sada, Gornjeg Milanovca, Rume, Obrenovca, Vrnjačke Banje, Zaječara, Zemuna i Beograda. Još toliko mejlova s tužnim smajlićima poslale su učesnice akcije koje su bile sprečene da nam se pridruže te večeri. Prva je iz Klenka stigla profesorka Mirela sa svojim čarobnim kućicama.
– Uzbuđena sam jer nikada nisam ovako pokazivala svoj rad. Ne umem da prodajem – rekla je šarmantna Mirela. Plašila se i hladnoće, ali kako kaže, ovde je tako lepo i toplo. – Hoće li nas biti dovoljno za ovoliki prostor – zapitala se osvrćući se po praznoj sali „Dorćol placa“.
Bojazan je razvejana u 15 minuta jer su žene počele da pristižu jedna za drugom, pa su se stolovi pretvorili u šarene bašte ispunjene rukotvorinama. Bilo je zadovoljstvo videti kako se međusobno prepoznaju po slikama i radovima koje smo u „Blic ženi“objavljivali.
– Kad vidim ove žene, dobijem snagu i verujem da mogu ozbiljnije da se bavim heklerajem – vesela je Biljana Grčević.
Ćutljiva Zorica Milošević iz Meljaka izložila je tapiserije s morskim motivima. Za izradu jedne treba joj, kaže, više od dva meseca, ali ona ne zna koliko one vrede.
– Mnogo mi znači što je naša poznata slikarka i članica vašeg žirija rekla da je oduševljena mojim tapiserijama i da sigurno vrede mnogo – jedva čujno kaže Zorica
Bazar je posetio i naš verni čitalac, osamdesetogodišnji Vitomir Milošević. Samo da nas vidi i da nam pokloni svoje lutke od kukuruzne šepurike
s iskrama sreće u očima dok pokazuje na Tamaru Kusovac.
U žamoru razgovora uživali smo gledajući Gordanine svilene ogrlice, Svetlanina čuda od pletenog papira, Tatjanine fascinatore, Milankine kape, Aleksandrine Šumadince, Mirine i Miličine božanstvene igračke, Marijine orgonite, Natalijine oslikane dukserice, a Jovana je sve očarala čokoladnim čudesima... Oduševile su nas i Snežana, Branka i Slavica, vremešnije drugarice koje izrađuju tašnice od raznih materijala.
– Krenule smo zajedno, pa dokle stignemo, a vidite gde smo već uspele da dođemo – reče s ponosom jedna od njih.
Pomenuli smo samo neke, a svaka od njih zaslužuje pažnju. Oprostiće nam one. Znaju da ih je previše da bi stale u ovo malo rečenica i da smo se tog dana baš lepo družile.
Da li su naše dame nešto zaradile, naravno da nismo pitali. Nadamo se da jesu, ali njihova nasmejana lica govorila su da smo uradili pravu stvar. Kao najlepša pesma zvučala je rečenica koju je skoro svaka od njih izgovorila na odlasku: „Hvala vam, bilo je divno družiti se sa vama i nadamo se novom susretu dogodine.“
Drvene kućice za lutke Marija i Nikola prave zajedno, a njihova deca Dina i Luka izmišljaju šta sve u kućici treba da bude