29. decembra upoznajte prvi par koji će dobiti besplatnu vantelesnu oplodnju

Kad osetim Ninine mekane obraščiće, znam da imamo sve i da je celi univerzum naš. Nina nam je dala krila, snagu i volju da idemo dalje

Ivanina prva vantelesna oplodnja bila je 2010, nakon vanmaterične trudnoće. Nije uspela, ali oni se nisu predavali. Probali su ponovo. Opet ništa. I tako sedam puta. Snagu su crpeli u ogromnoj želji da se ostvare kao roditelji i uzajamnoj ljubavi i podršci. Bilo je tu, priznaju, i mnogo suza, uspona i padova, neprospavanih noći, strahova, bola...

– Još mi je teže bilo jer sam radila s decom. Sećam se kad mi je jedna mama pred kraj školske godine rekla: „Ne znam šta da radim s ovom mojom decom celog leta.“Bože, razmišljala sam, ja bih znala kako da provedem vreme sa svojom decom, samo da ih imam, ali nemam – priča Ivana.

I možda bi, kaže, dete za nju i dalje bilo samo san da je put nije odveo kod prof. dr Aleksandra Ljubića, ginekologa i akušera u Specijalnoj bolnici za ginekologiju „Jevremova“sa porodilištem.

– Pokazalo se da sam vrlo specifičan slučaj koji do tada nikoga nije dovoljno zanimao. Srećom, odlazim u „Jevremovu“kod divnog profesora Ljubića, koji odbija da mi radi vantelesnu oplodnju dok ne uradim sve potrebne analize, a koje mi niko pre njega nije ni tražio. Dobijam od njega spisak, između ostalog, da uradim analizu na trombofiliju i histeroskopiju.

Analize su pokazale da Ivana ima tri od četiri urođene trombofilije koje postoje, a da jedna od njih direktno utiče na implementaciju embriona.

– Histeroskopijom je utvrđeno da imam pregradu u materici u obliku slova V, što je, takođe, bila prepreka za začeće. Nakon što mi je ova pregrada uklonjena, šesti pokušaj VTO bio je uspešan, došlo je do trudnoće, ali nije bilo embriona u mešku.

Zar je moguće da sam stvarno trudna?

Sedmi pokušaj opet je bio neuspešan, da bi se na kraju pokazalo da Ivani ne treba kompletna hormonska stimulacija jer njen organizam na nju reaguje veoma burno.

– Zbog nje sam ulazila u hiperstimulaciju, to jest proizvodnju previše jajnih ćelija, pa je kvantitet uticao na kvalitet. I lekari su se pri osmom pokušaju odlučili na najblažu moguću stimulaciju.

Ivani je tako 14. marta 2015. urađen embriotransfer.

– Strepeli smo, puni nade, ali i straha. Čekali smo da svima kažemo: „Uspeli smo, postaćemo roditelji.“

Kada su rezultati pokazali da je u drugom stanju, njihovoj sreći nije bilo kraja.

– Sreća, radost, neverica. Da li je moguće da sam stvarno trudna posle osam pokušaja, pitala sam se. Pa se onda opipavam i osluškujem, prosto u to nisam verovala sve dok nije počeo da mi raste stomak. Kada sam čula Ninino srce koje je kucalo odmah tu ispod mog, konačno sam znala da je naš svet ispunjen skroz.

Ali ništa na ovom svetu, kaže Ivana, nije bilo ravno onom osećaju koji je imala kad je svoju devojčicu prvi put uzela u ruke.

– Držim svoje dete, svoju Ninu u rukama. Gledam je i mislim se koliko ljubavi, topline, sreće, miline, svega najdivnijeg je u mojim rukama. Nisam znala da može ovoliko da se voli. Da ta bezgranična, rečima neopisiva ljubav stvarno postoji. Nina nam je pokazala da je baš tako.

Možda nas uskoro bude četvoro ili petoro

Ivana i Viktor planiraju da prošire svoju porodicu i da opet uđu u postupak vantelesne oplodnje.

– Verujemo da ćemo dobiti priliku da podarimo još jedan nov život ovom svetu, a našoj Nini brata ili sestru, a možda i brata i sestru. Najsrećniji smo roditelji na svetu i svima želimo istu količinu baš ovakve, najčistije sreće i ljubavi – kažu Ivana i Viktor dok se spremaju da s Ninom u toplini doma proslave novogodišnje i božićne praznike.