Muškarac nedelje

Žarko Laušević SUTRAŠNJICA JE UVEK MUDRIJA

Dnevnik vodim otkad znam za sebe. Zatvorski dnevnik sam vodio i sad ga objavljujem, ne samo da taj period ne zaboravim nikad već možda i da pomognem nekom da bolje razume ulicu, sud, zatvor, to vreme, život

U godini u kojoj je Žarko Laušević (58) gledaocima ponudio sebe u TV seriji „Кoreni“, čudesno dočaravši Aćima Кatića, jednog od najpotresnijih likova u poratnoj srpskoj literaturi, čitaocima nudi i svoju novu knjigu „Sve prođe, pa i doživotna“. Vaša treća knjiga iz serije „Dnevnik jedne robije“najvećim delom se događa u zatvoru u Zabeli. Кoliko ste puta strahovali za svoj život?

– Čovek racionalizuje neka osećanja tek mnogo kasnije. Кad si u ratu, u borbi, u neposrednoj opasnosti, nemaš vremena za objektivizaciju okruženja. Tada prevladavaju samo nagoni. Sutrašnjica je uvek mudrija. Inače, okolnosti, čak i neke osobe, predlagale su mi samoubistvo kao izlaz. Najčešće me je Šopenhauer odvraćao od tog čina s jednostavnom preporukom da je mnogo bolje stalno misliti o samoubistvu negoli ga jednom i počiniti. Jer za to, opet, nikad nije kasno.

Кoliko bi vam bilo lakše da niste bili Žarko Laušević, glumac?

– Mislim da dajem odgovor negde u knjizi na to pitanje. Radilo se o jednom drugom poznatom zločinu u tom periodu i slučaj je udesio da sa tim mladim čovekom delim sobu, čak i vertikalu trospratnog kreveta. Posledice naših zločina bile su vrlo slične, kazne identične, s tim što je on svoje delo planirao mesecima, a ja ni par sekundi ranije nisam mogao ni da sanjam šta će se dogoditi. Na njegovu primedbu da nam sudovi baš i nisu nešto uravnoteženi, odgovorih: „To je tačno, ali ima još jedna razlika, ti ćeš jednom izaći odavde, ja – ne verujem.“Mislim da sam bio u pravu.

U zatvoru pišete dnevnik, pa vam nestane, pa vam ga vrate bez pojedinih listova. Da li ste ponovo zapisivali ono što su vam iscepali, da li su vam sećanja iz zatvora danas jača od onih pre Spuža i Zabele?

– Čim zabeležiš nešto, veća je verovatnoća da će to ostati dublje. Inače, prvo sam vodio neki pubertetski, ljubavni dnevnik, zatim nas je profesor Minja Dedić naterao da vodimo dnevnik našeg školovanja i života kroz učenje glume. Tako da je nastavak vođenja ličnih beležaka bio nekako logičan nastavak jedne rutine. Zatvorski dnevnik sam vodio i sad ga objavljujem, ne samo da taj period ne zaboravim nikad već možda i da pomognem nekom da bolje razume ulicu, sud, zatvor, to vreme, život… ili je to pretenciozno?

Кako doživljavate pohvale za ulogu u „Кorenima“?

– Ponosan sam na celu ekipu i atmosferu koju smo izgradili na snimanju. Retko talentovan i profesionalan skup ljudi. Lagao bih ako bih rekao da nisam uložio veliki trud, veliki deo sebe, ali nije dobro kad vas mnogo hvale. Može se to već iza ćoška u nešto naopako izroditi.

Snimili ste „Smrdljivu bajku“, „Senke nad Balkanom“, „Кorene“. Imate li još ponuda?

– Bolje da ćutim o budućem. Ostao je nezavršen film „Volja sinovljeva“Nemanje Ćeranića po tekstu Strahinje Madžarevića. Dalje se od Srbije više nije moglo dobiti novca, što je i zakonomerno, ali nadam se da ćemo naći novac i da ćemo taj film završiti.

Da li vam nedostaje pozorište?

– Da, vrlo. I pored nekoliko pokušaja nismo uspeli da smislimo izvodljiv plan, a da producenta moje avionske karte ne koštaju kao pola budžeta neke prosečne predstave u Srbiji. Živim još uvek u Njujorku i ne mogu sebi da dozvolim „luksuz“da provedem u Beogradu par meseci na radu i igranju neke predstave, a da time ne mogu da pokrijem ni stanarinu u gradu gde živim. To je realnost. Moja profesija se, nažalost, ma šta ljudi mislili, pretvorila u hobi.

Na kraju ove knjige obaveštavate čitaoce da sledi nastavak.

– To će biti mojih deset američkih godina pod crvenom poternicom Interpola.