Reportaža
Praznik u Hilandaru
Dugi niz godina u meni se javljala želja da posetim Svetu goru i u njoj najsvetliji i najsvetiji za nas manastir Hilandar. Za mnoge stvari u životu nije dovoljno samo želeti, već je potrebno i da se neke kockice slože. To se i desilo 2003, koju pamtim i dan-danas. Mir i tišina svuda okolo… Miris nataloženih godina i vekova… Veseli cvrkut ptica što odjekuje manastirskom portom… I tihi, skoro svečani govor svih prisutnih da se ne poremeti mir počivajućih.
Boravak na ovom svetom mestu u vreme Božića, Uskrsa i manastirske slave Vavedenja Presvete Bogorodice nešto je što ostavlja poseban trag u svakome ko dobije blagoslov da tada boravi u manastiru, nešto što se rečima retko može opisati. Radost na licima monaha i gostiju, svečana atmosfera, posebna bdenija, liturgija koja opčinjava i uzdiže, sveće na polijeleju koje prave, uz lepršavi bogougodni miris tamjana, atmosferu u naosu i celoj crkvi, koja je za tu priliku posebno ukrašena, pojci za pevnicama u naosu još više doprinose svečarskom ambijentu...
Molitva stara osam vekova
Od 2003. godine, kad sam prvi put boravio među svetim zidinama, uz blagoslov hilandarskog starešine, počeo sam da stvaram umetnička dela koja ostaju na raspolaganju manastiru.
Opijen lepotom, monumentalnošću i značajem ovog viševekovnog epicentra naše duhovnosti, doživljavam sebe kao hodočasnika koji je došao u mesto zaustavljenog vremena i molitve koja ne prestaje više od osam vekova. Tada sam bio siguran da je to tek početak mojih dolazaka ovde.
Bilo je to neko za mene do tada ne-
Kada ste u Hilandaru, okrenuti ste sami sebi i imate dovoljno vremena da se preispitate Više od 70.000 fotografija u Rajkovoj arhivi, svetlopisanih, kako kaže, u visokoj rezoluciji i koloru, svedoče o istoriji, prelomnim događajima i svakodnevnom životu u manastiru
doživljeno stanje, i fizičko i psihičko. Prvi put u svom životu bio sam u prilici da čujem tišinu! Pomisao da se nalazite na mestu kojim su hodili naši svetitelji, Sveti Sava i otac mu Sveti Simeon Mirotočivi, kao i mnogi drugi koji su svoj život posvetili molitvama Svevišnjem, i ini monasi koji su sa tog svetog mesta odlazili u svet da propovedaju veru u Hrista, čoveka ne može ostaviti ravnodušnim.
S onu stranu civilizacije
Tamo, u crkvi, okruženi viševekovnim freskama naših svetitelja koji vas netremice posmatraju, upijajući svim čulima te trenutke i opojni miris tamjana koji se širi naosom i pripratama Crkve kralja Milutina, ne možete a da ne pomislite da se nalazite u epicentru energije koja vas obogaćuje u svakom pogledu. Kada ste tamo, pomislite da ste u prostoru bez vremena, gde još nisu dostupne blagodati civilizacije s one tamo granice, kada ste okrenuti sami sebi, kada imate dovoljno vremena da se preispitate u vezi sa mnogim stvarima.
Uz blagoslove manastirskog bratstva i igumana, boravio sam u manastiru još 42 puta i imao priliku da upozna mnoge ljude, da beležim rađanje novog-starog manastira posle požara 2004, čiji miris paljevine i danas osećam u nozdrvama uz sećanje na zvuk pucketanja građe, da prisustvujem postavljanju novog igumana manastira, monaha Metodija…
I posle toliko izložbi fotografija iz Hilandara, živim za fotografiju. Jer kada se sve završi, ostaju one – svetlopisi kao nemi svedoci zabeleženih trenutaka koji, potom, traju…