Blizu smo, a tako daleko
Nedavno sam prisustvovala pravom malom ratu o bliskosti između dve prijateljice. Počelo je naizgled bezazleno, na kafi, na kojoj su se našle nakon dvoipomesečnih pokušaja da ugrabe dva slobodna sata jedna za drugu. Susret je bio, gledajući ih sa strane, i više nego srdačan. Široki osmesi i dug topao zagrljaj, skoro pa kao onaj prvi, majčin, po rođenju, koji nas predodredi za sva buduća emotivna vezivanja i razmenu osećanja.
Onda su sele, udobno se zavalile i počele veselo da čavrljaju, i to čitavih pet minuta, dok jednoj nije počeo da se oglašava mobilni. Zvono za „Vajber“, zvono za SMS, zvono za „Votsap“... Na početku navale svih tih zvona ona se svaki put iskreno izvinjavala, skretala pogled s prijateljice na ekran i zastajkivala upola rečenice ne bi li na brzinu odgovorila a da ne prekida razgovor. Onda je prestala da se izvinjava. Nastavila je da se druži uživo pauzirajući svaki put trenutak da bi se družila i onlajn.
Kada ju je već iznervirana prijateljica pitala što jednostavno ne ugasi telefon makar dok su zajedno, samo je slegla ramenima i odgovorila: „Ma, ne brini. Slušam te sve vreme. To su samo moji s posla. Ako ne odgovorim, zezaće me da sam asocijalna...“„Kako, bre, asocijalna? Je l’ te oni uopšte poznaju? Je l’ se družite nekad? Razgovarate? Mislim, stvarno razgovarate...“, usledio je rafal osuda prekoputa stola. „Ne baš. Dosta vremena provodimo zajedno, ali ne stižemo da pričamo. Ali, eto, razmenjujemo poruke, što zbog posla, što zbog toga što se tako nekako, kao, družimo.“
Njen odgovor me je naterao da se ozbiljno zamislim koliko smo postali zavisni od toga da ništa ne smemo da propustimo, a iz čega se prirodno izrodio namet da „moramo“stalno da budemo dostupni. Međutim, izrodila se i iluzija zajedništva i površne bliskosti, zbog koje se gušimo u osećaju nepripadanja.
Pravu bliskost osetimo kad smo povezani s nekim dragim. Ona se prepoznaje u iskrenom, živom razgovoru, dok jedna duša gleda drugu. Ona se oseća i u tišini, kada dve duše ne razgovaraju, a razumeju se. Takva tišina je, zapravo, vrhunac razumevanja dvoje ljudi.
Ako ste je doživeli, onda znate o čemu govorim, a ako niste, čekajte, ne podležite uticaju onih koji stalno imaju potrebu da govore. Takvi ne podnose tišinu, ne žele susret s njom jer ne žele da se sretnu sa sobom. A u stvari život je lep i ako ne pričate neprekidno, sa svima i o svemu. Zna da bude baš divan kad sedite u tišini, kraj svoje srodne duše.
Prava bliskost oseća se u tišini, kada dvoje ćute i razumeju se