U srcu žene: Gordana Maksimović Stanković Slika peglom, i to kako
Za nju pegla nije noćna mora, već četkica kojom oslikava neverovatna dela vredna svakog divljenja. I ne samo to. Slikanje joj je pomoglo na putu izlečenja od raka
Da bolest ne bira ni žrtvu ni vreme ni mesto, nego nemilice grabi, uverila se Beograđanka Gordana Maksimović Stanković (55) za samo sedam septembarskih dana pre 17 godina. Život joj se okrenuo za 180 stepeni kad je opipala kvržicu na dojci. Ubrzo joj je dijagnostifikovan kancer, a zatim se našla i na operacionom stolu Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.
– Sreća u nesreći je što sam u kratkom roku imala hiruršku intervenciju. Postoperativni tok je trajao nekoliko meseci. Hemioterapija nije bila neophodna, ali zračenje jeste. Sve sam pod- nosila teško i bolno – seća se Goga.
Posle stresnog preživljavanja svih terapija sledeću kontrolu je, kako kaže, čekala oblivena znojem, preplavljena strahom. Međutim, rezultati su bili odlični, a ona izlečena.
– Svaka naredna kontrola mi je ipak pravila grč u stomaku. Sa rezultatima je sve bilo uvek u redu i ja sam postepeno nastavila da živim kao da nikada nisam imala kontakt sa bolešću – priča ova žena, koja radi na RTS-u kao realizator kviza „Slagalica“.
Gordana je sada zdrava, ali i hrabrija, puna volje za životom. Susret s karci- nomom ju je očeličio, mora da bude borac i zbog sebe i zbog sina Stefana (27) i ćerke Sare (21).
Lekari me lečili lekovima, deca crtežima
– Dok su me lekari lečili lekovima, deca su me lečila crtežima. Posmatrajući ih kako crtaju, i sama sam poželela da uzmem boje u ruke. Već posle nekoliko meseci crtkanja znala sam da bez boja i šareniša više ne mogu da zamislim nijedan slobodan trenutak – otkriva.
Bili su to i dobri i loši crteži, ali Goga nije odustajala.
Tražeći nešto da ispuni vreme, Gordana je počela da, kako kaže, crtkara, a onda je otkrila slikanje peglom. Nov hobi postao joj je nepresušni izvor pozitivne energije
Nakon operacije karcinoma dojke posmatrala sam decu kako crtaju, pa sam i sama poželela da uzmem boje u ruke. Posle nekoliko meseci znala sam da bez tog šareniša više ne mogu da zamislim nijedan slobodan trenutak
– Povlačila sam linije, krive, prave... Crtala oblike, na prvi pogled, bez ikakvog smisla. Međutim, svaki oblik sam analizirala i uvek nalazila nešto skriveno. Apstrakcija mi je neverovatno privlačna jer mi razbuktava maštu, za koju sam bila ubeđena da sam je skroz potisnula iz duše.
Počela je da smišlja šta bi mogla zanimljivo, privlačno, lepo i najoriginalnije da naslika.
– Počela sam da oslikavam platna uljanim bojama, i to prstima. Na internetu sam otkrila enkaustiku, za mene potpuno novu tehniku crtanja voskom na dasci. Koristili su je Egipćani pre oko 1.800 godina za portrete pokojnika na sarkofazima. Ipak, današnja enkaustika je izmenjena.
Goga je uvidela da joj za to trebaju pegla s ravnom pločom, uljane voštane boje, sveća i gladak papir. Imala je sve. Osim pegle.
Stari tatin poklon otvorio mi je svet boja
– Inače, ne volim peglanje. Svaku sam peglu kvarila, kao slučajno, da bih imala opravdanje da ne peglam. Onda sam se setila stare putne peglice koju mi je tata kupio nekad. Čim sam je našla, od sreće sam je poljubila. Zamislite ženu koja ljubi peglu! Nestvarno!
Odmah je proverila da li radi. I radila je.
– Raširila sam kao podlogu neke novine i stari kalendar, uzela stare voštane boje od dece i počela da slikam. Prva slika, iako katastrofalna, meni je izgledala moćno.
Na mlaku peglicu je na-
nela sve boje koje su joj se našle u kući. U kombinaciji s otopljenom svećom davale su nestvarnu paletu kolorita.
– Oduševljena, postavila sam sliku na „Fejsbuk“i čekala reakcije. Za divno čudo, iako slika nije ličila ni na šta za moj ukus, bilo je lajkova, komentara i pitanja kako sam to postigla.
Od tog dana ne presta
je da „pegla“. Trpezarijski sto joj je postao slikarski. Sada slika na specijalnim kartonima koji moraju da budu čvrsti i izuzetno glatki kako bi pegla zagrejana na minimalnoj toploti klizila pomoću voska na kartonu. Vosak nanet na karton se brzo osuši. Tada na peglu nanosi uljane voštane boje.
– Uradila sam stotinak slika. Sa više boja slika je lepša i zanimljivija. Za slike većeg formata koristim uljane boje koje nanosim na karton, pa ih razmazujem peglom. Kad se slike dobro osuše, premazujem ih akrilnim lakom kako bi bile zaštićene.
Gordana nije član ULUS-a i još nije izlagala svoje radove. Zasad su joj stan i društvene mreže jedini izložbeni prostori.
– Nažalost, slike na „Fejsbuku“i „Instagramu“ne izgledaju ni približno lepo kao uživo, pa većina kad dođe kod mene i vidi sliku u prirodnoj veličini, ne može da odoli, a da ne kupi neku. Rado i poklanjam slike.
Stalno eksperimentiše sa bojama i mogućnostima ove tehnike. Slike su impresivne, jedinstvene, maštovite.
– Nijedna slika ne može da se lažira. To je ogromna prednost u ovom poslu.
Slikanje peglom se ne radi na platnu i odeći, ali može da se štampa pa da se tako dobiju prelazi boja i oblici na tkaninama, maramama, tašnama...
– Probala sam da napravim otisak na jastučnici. Za to bi mi bio potreban saradnik sa mašinama za štampanje. U potrazi sam za takvim rešenjem. Kao što sam u crtanju i pegli umesto kičice našla kreativno utočište, eliksir i terapiju za oporavak.