Tragom suza naše dece

„Pozdravi nekog“je knjiga o životnim pričama dece u popravnim domovima sedamdesetih godina prošlog veka

Ja sam od svog oca nasledio lošu narav i nesrećno detinjstvo. (odlomak iz knjige „Pozdravi nekog“)

„Kad sam bio mali, moj život je bedan bio. A kad sam porasô, i bednoća je porasla“, reči su dečaka od 16 godina koje je zapisao jedan psiholog uz sledeću belešku: „O ocu ne želi da razgovara. Kaže: ’Ostavio me je kad sam imao tri meseca, *ebem mu dušu njegovu.’“

A onda muk. Jer kakav komentar može da bude prikladan? Da citiram Dostojevskog, čija mi rečenica odzvanja u glavi:

„Decu volite naročito, jer su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…“

Kad pročitate samo nekoliko stranica knjige „Pozdravi nekog“, u kojoj su psiholozi Vesna Ognjenović i Budimir Nešić sabrali svedočanstva dece sakupljena u Centru za socijalni rad Zemun i Prihvatilištu za decu i mladež u Beogradu, osetićete da nijedna mudra misao ne može da vas uteši. Kao što nije mogla ni njih. Zaboleće vas ta koža u kojoj živite i poželećete da se rasprsne i da vas život jednostavno ostavi na miru. Kao što su toliko puta poželela deca koja nisu kriva ni za šta, deca koja nisu imala šanse.

U predgovoru za ovu knjigu, čiji odlomci poslednjih dana kruže internetom, autori su objasnili kako je nastala:

„... korišćeni su odgovori sa testova ličnosti, sa testova inteligencije i spontani dečji iskazi dobijeni preko psihološkog intervjua. Tokom čitavog rada na knjizi vodili smo računa o jednom važnom momentu, a to je da ih ne povredimo ako se prepoznaju.“

Od objavljivanja njihovih reči, gorkih, besnih, iskrenih i bolnih, prošlo je skoro 50 godina. To znači da su neki od njih i danas živi, ako su ikada i bili. Možda će se prepoznati i možda će ih zaboleti. Zaboravili sigurno nisu.