Nazdravljamo u Jokino ime
Jovana je oduvek bila borac. Bilo na fudbalskom terenu, bilo onda kad je trebalo pobediti rak male karlice. Iz te bitke izašla je kao pobednik, a danas raznim akcijama pomaže drugarima obolelim od raka
Svetski dan dece obolele od raka obeležava se 15. februara, a u Srbiji od malignih bolesti godišnje oboli oko 350 mališana
Jovana Leposavić od svoje šeste godine trenira fudbal. Iako to nije tipičan sport za devojčice, za njenu porodicu jeste. Samo je nastavila dedinim, tatinim, bratovim utabanim fudbalskim stazama. Baš ovaj sport naterao ju je i pomogao joj da ustane iz kreveta kad joj je bilo najteže. Bilo je to pre četiri godine, kad joj je otkriven rak male karlice.
Isprva lekari nisu mogli da otkriju uzrok bola u Jovaninoj nozi zbog kog se sve teže kretala. Mislili su da je u pitanju povreda butine s obzirom na to da je trenirala fudbal. Onda je usledila dijagnoza koja je u prvi mah paralisala njene roditelje.
– Malo je reći da je to bio šok za nas, a najgore nam je bilo kako to da saopštimo našoj Joki. Nismo se usuđivali da joj kažemo da možda nikad više neće moći da trenira. Na kraju smo joj ipak rekli – priča Snežana, Jovanina mama.
Mama, ne mogu da dišem
Iako borac, hrabroj devojčici je sve to teško palo. Bila je tad osmi razred. Dok su se njeni drugari pripremali za malu maturu, Jovana se borila. Dva i po meseca u bolnici nije mogla da ustane iz kreveta. A onda su joj jednog dana u posetu došle devojke iz kluba u kom je tad igrala i donele joj opremu. Tek tada je ustala.
– Samo sam čekala trenutak da mi lekari kažu kad ću opet moći da izađem na teren i stanem na gol. To mi je bilo najvažnije. Trudila sam se da ne mislim o dijagnozi. Bila sam usredsređena na terapije i mislila sam samo o tome da ih što bolje izguram – kaže hrabra Jovana (18), učenica tre- ćeg razreda sportske gimnazije.
Njeno lečenje trajalo je godinu dana. Primila je 14 hemioterapija i prošla kroz 30 zračenja. Međutim, noć posle prve hemioterapije Jovanina mama pamtiće ceo život.
– Burno je reagovala na prvu terapiju. U jednom trenutku mi je rekla: „Mama, ne mogu da dišem.“Bila je crvena, počela je da se guši. Odmah sam pozvala sestru i doktorku, koje su je brzo stabilizovale, ali su mi rekle da ona mora da primi tu terapiju jer je to osnova lečenja. Na sreću, sutradan je bila dobro i svaka naredna je prolazila bolje – priseća se Snežana.
Na derbi i sa leukocitima jedan
Tokom lečenja bilo je momenata i kad nisu mogli da joj nađu vene, kad je mislila da nema više snage, ali roditelji i stariji brat Marko sve vreme su je bodrili da mora da se trgne, da mora dalje. Posle svake hemioterapije odlazili su za vikend na Goliju, gde imaju kuću. To zajedništvo, mir i priroda pomogli su im da ovu životnu prepreku savladaju uspešno. A svaki put kad bi se vratili kući u Beograd i u ponedeljak uradili krvnu sliku, nalaz leukocita bi bio odličan.
– Sećam se jednog petka, izašla je iz bolnice bela kao papir. U subotu se na „Marakani“igrao derbi, a ona je vatreni navijač „Zvezde“. Leukociti su joj bili svega jedan, ali uprkos tome, silno je želela da ide na utakmicu. Ja prelomim, znam da je ogroman rizik sa takvim leukocitima otići među 50.000 ljudi, ali znam i koliko joj je stalo. U nedelju, posle derbija, odmarali smo se kod kuće, a već u ponedeljak proveravali smo krvnu sliku. Leukociti su joj bili odlični – otkriva Vladan, Jovanin tata.
Priznaje i da su morali da kažu lekaru da su bili na derbiju, a da se on samo nasmejao i prokomentarisao kako „adrenalin čini čuda“. Taj adrenalin tokom lečenja držao je sve članove porodice Leposavić.
Kad je Jovani zbog terapije opala kosa, odmah su se ošišali do glave i njen tata i šest godina stariji brat Marko. Iako se u pojedinim trenucima osećao zapostavljenim, trudio se da bude uz sestru u svakom trenutku. Čak je sa drugarima u školi organizovao i turnir u fudbalu u znak podrške Jovaninom lečenju.
I baš tako kako su oni tad bodrili nju dok je čekala da joj lekari konačno kažu da se izlečila, ona sada bodri i pomaže svojim drugarima koji biju bitku za život. Dok je ležala na dečjem odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije sa vaspitačicama Anom i Danom naučila je dekupaž tehniku. Tako je kasnije organizovala humanitarnu izložbu dekupaž radova, aukcije sportske opreme, humanitarne utakmice... Jer ako neko zna lavovski da se bori, onda je to sigurno Joka.