Za sobom je ostavio žal
Kralj narodne muzike zauvek je sišao sa scene. Još ćemo pevati njegove pesme, samo s malo više sete jer otišao je onaj koji je kao malo ko živeo muziku
Jednom prilikom šezdesetih godina prošlog veka bivši bokser Alija iz Šapca uveo je svog bratanca, inače talentovanog fudbalera, u kafanu i naredio mu da peva. On je pustio glas „Čajorije, šukarije“i tako dobro imitirao Esmu Redžepovu da se pred kafanom napravila gužva – ljudi su mislili da je Esma došla u Šabac. Taj klinac bio je Šaban Šaulić.
Tako pesnik i novinar Dragoslav Dedović priča o počecima jedinstvenog muzičkog stvaraoca s ovih prostora, koji je dve decenije kasnije nazvan kraljem narodne muzike.
Učio je da bude Šaban Šaulić
Iz rodnog Šapca u veliki grad došao je sa 18 godina. Tada su mnogi uveliko čuli za njega, ali niko nije znao kako izgleda.
– Ja sam provincijalac, dete s ruba života. Trebalo je vremena da naučim da budem Šaban Šaulić – kazao je 1981, kada je bio najveća jugoslovenska zvezda narodne muzike.
Nakon prvog albuma, koji je objavio 1969. godine, počeli su da se ređaju hitovi, uz koje i danas mnogi proživljavaju svoje radosti i tuge: „Noćas mi se s tobom spava“, „S namerom dođoh u veliki grad“, „Uvenuće narcis beli“, „Nije on čovek za tebe“, Nemam više nikoga“, „Danima te čekam“, „Sneg
Pesma „Ne plači, dušo, ja ću ti doći“nastala je za suprugu nakon burne noći u kafani
je opet, Snežana“, „Pozn’o bih te međ’ hiljadu žena“, „Žal“. Pesme „Dođi da ostarimo zajedno“i „Dva galeba bela“ubrajaju se u najbolje otpevane narodne pesme svih vremena.
– Bio je jako tih i miran čovek, ali kada smo bili zajedno, uvek je pričao štosove. On je bio dobar čovek, koji nikad nikog nije uvredio. Pamtiću ga čitavog života. Mnogo mi je žao, plakao sam jako kada sam saznao. Užasno mi je bilo. Živeli smo 200 metara jedan od drugog. Znao je Šaban da ga ja volim – izjavio je Ljuba Aličić za „Blic“nakon tužne vesti da je njegov kolega i prijatelj iz detinjstva stradao u saobraćajnoj nesreći.
U jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“otkrio je da pesma „Dođi da ostarimo zajedno“najbolje oslikava njegovih 50 godina karijere.
– Kad sam je snimio, kolege su me kritikovale: „Šaban nikada nije promašio nijednu ploču, ali ovo je definitivno promašaj.“Smatrali su da sam otišao iz narodnjačkih voda i baš su mi zamerili. A ja sam samo želeo da uradim nešto novo, drugačije, zanimljivo. Tu pesmu je sviralo 50 ljudi u studiju, pisao sam je sa Radetom Vučkovićem i ispostavilo se da smo napravili revoluciju. Ta ploča je bila najprodavanija u tadašnjoj Ju- goslaviji, više od milion i dvesta hiljada primeraka. Bila je veliki pomak na muzičkoj sceni – rekao je Šaban.
Poznato je da su mnoge njegove pesme, koje je sam pisao i komponovao, nastajale u dahu.
– Jedne noći kući sam doveo ekipu dosta pijanih drugara i žena me je napala: „Šta je ovo, aman!“I ja sam, ne znam odakle, valjda to je život i jednostavno se to tako desi, krenuo da joj pevam: „Ne plači dušo, ja ću ti doći, ja ću ti doći po ponoći.“Ne do ponoći, nego po ponoći. Tako je otpevano, tako i snimljeno i takav je hit i bio. Eto, a bila je ljuta što sam došao s drugarima jer kafana je bila zatvorena, pa nismo imali gde. A ostala je pesma za sva vremena – rekao je Šaban u TV emisiji „Balkanskom ulicom“o ovoj himni večitih boema, kakav je i sam bio.
Šabanovu i Gordaninu ljubav, koja je trajala 43 godine, prekinula je njegova prerana smrt. Od supruga s kojim je imala troje dece, Ildu, Sanelu i Mihajla, Gordana se oprostila ovim rečima:
– Za mene si ti na jednom dalekom putu, gde ću ti se ja, kao i mnogo puta pre, jednoga dana pridružiti, da tamo negde ipak ostarimo zajedno.