U srcu žene: Sofija Anđelković Zbog bombi i sirena nemam slike kad sam bila beba
Samo što su Sofija i njena mama došle iz bolnice i smestile se u krevet, čuo se zvuk sirena za vazdušnu opasnost, a Novim Pazarom su odjeknule prve eksplozije
Čim su Sofiju Anđelković iz Novog Pazara doneli kući iz porodilišta, počele su da zavijaju sirene, a prvo kupanje preduhitrile su eksplozije. Dvadeset godina kasnije ova devojka je uspešna studentkinja druge godine Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu.
– Po ceo dan sam na fakultetu jer stalno nešto iskrsne. Studiram ono što mnogo volim, ali nas toliko „bombarduju“vežbama, predavanjima, kolokvijumima... Kao da mi je od rođenja suđeno tako – smeje se Sofija, čiji je svaki rođendan ujedno i podsećanje na teška vremena koja ne pamti, ali o njima mnogo zna.
Mučni dani
Kroz priče koje se ponavljaju svakog 24. marta ima osećaj da i te kako dobro pamti sve nedaće nastale čim je došla na svet. Pa ipak, o vremenu kada se porodica Anđelković sa tek rođenom bebom suočila sa surovom ratnom svakodnevicom bolje priča njena mama Svetla- na (45). Nije mogla da dođe u Beograd, ali uz uključen spikerfon na telefonu kao da kaficu pijemo s njom, u Pazaru.
– Opasna je naša Sofija. Eto, čim se rodila, zaratilo se – u šali kaže mama, a onda nastavlja priču o mučnim danima od pre dve decenije.
Posle rizične trudnoće i veoma teškog porođaja 21. marta na svet je donela tako željenu devojčicu, a suprug Božidar (49) bio je rastrzan brigom za njih dve u bolnici i za dvoipogodišnjeg sinčića kod kuće.
– Bila je sreda, 24. mart, i doktori su posle vizite sve žene iz porodilišta otpustili kućama. Mene su jedinu zadržali jer sam bila nepokretna posle rupture materice, 24 šava... Bila sam u veoma lošem stanju i zato sam ostala pod lekarskim nadzorom. Iako nisam mogla ni da pretpostavim kako će izgledati taj rat o kome se toliko priča- lo, nisam želela da ostanem sama. Na ličnu odgovornost potpisala sam otpusnu listu i pozvala muža da nas vodi kući – uzbuđena je Svetlana dok se toliko godina kasnije seća tog dana.
Mami je presahlo mleko
Samo što su je smestili u krevet i stavili bebicu u ruke, čuo se zlokobni zvuk sirena za vazdušnu opasnost. Nije prošlo mnogo vremena, odjeknula je prva eksplozi- ja, a put do improvizovanog skloništa u obližnjoj kući za Anđelkoviće bio je nepremostiva prepreka.
– Nepomično sam ležala sa Sofijom u naručju, mlađi sin Vojo je osećao da se nešto strašno dešava, ali je onako mali utrčavao u sobu vičući: „Majko, sad će avioni bacati bombona.“Dobovali su geleri koje je Vojo mesecima skupljao po dvorištu. Dobro je da niko nije stradao jer su stalno gađali novopazarsku kasarnu u blizini naše kuće – priča Sofijina mama.
Za tri meseca, koliko je trajalo bombardovanje, divne komšinice su im mnogo pomagale. Kada je Svetlana zbog straha ostala bez mleka, a u gradu zavladala ne-
Posle bombardovanja kuća se toliko rastresla da smo morali da se preselimo
stašica, Božidar je odlazio u Rašku, pa i dalje da nabavi hranu za bebu.
– Jednom je zamalo poginuo kod nekog mosta idući ka Raški. Uspeo je da dođe do mleka, ali od tada tri puta na dan uzima insulin. Posle je i komšija Mirza, koji je držao radnju, donosio sve šta zatreba – seća se Sofija i tih priča.
Uprkos svemu, Svetlana i Božidar su odgajili vrednu i poštenu decu u njihovom Pazaru, na šta su veoma ponosni.
Bila je đak generacije
Sa prijateljima Mladenom i Marijom, koji su isto tada rođeni, Sofija se u šali teši kako oni kao deca bombardovanja nisu bili za slikanje jer nemaju nijednu sliku kad su bili bebe. Nju za taj grozni period živo vezuje spomenik u znak sećanja na žrtve bombardovanja podignut u Novom Pazaru.
– Kad god mogu, na taj dan odem u svoj grad. Posle bombardovanja kuća u kojoj smo živeli toliko se rastresla da smo morali da se preselimo, pa je moje odrastanje vezano za naselje Trnava. Tu sam išla u školu i bila đak generacije. Bila sam jedina Srpkinja u razredu i to nikada nikome nije bio problem. Voleli su me i đaci i profesori. Moja najlepša prijateljstva su vezana za te dane, pa i sada, čim dođem kući, prvo se čujem sa Denisom i Aldinom, pa sa Mitrom i Stefanom. Sa njima sam odrastala – s nežnošću pominje prijatelje i rodni grad.
Po završetku studija volela bi da radi u Beogradu, ali ako tu ne nađe posao, otići će veoma daleko. Da proveri šta može sama da uradi u dalekom svetu. Međutim, nada se da će sreću, ipak, naći u Srbiji.