Proleće je, gde su leptirići?

Proleće je vreme za ljubav. Sve buja, sve cveta, očekujemo da se nešto lepo desi, a da li će?

Vidim oko sebe toliko divnih duša spremnih da se zaljube i prepuste, uplove u nešto lepo, ali primećujem i sve manje entuzijazma da bilo šta i preduzmu. Zašto je to tako? Gde su nestali leptirići, gde je nestalo to uzbuđenje, želja za nečim novim? Gde je nestala hrabrost da se proba? Da bismo stvarno bili ispunjeni, moramo biti spremni i na lepo i na ružno. Uspeh je nagrada, neuspeh pouka. Ali ako ne radimo ništa, ništa se neće ni desiti. Čovek da padne sa neba, neće sigurno. I tako pričamo, a ima nas, hvala bogu, od 20 do 65, i svi imaju nešto pametno da kažu o razlozima zašto su sami.

„Ma koga u ovim godinama (38) da nađem i gde? Na poslu? Ili su oženjeni ili su dosad ostali sami, a za to sigurno postoji razlog. Ili su razvedeni. A koja bi žena tek tako ostavila muža? Ma, sigurno mu nešto fali.“

I tako ona sedi i čeka da se neko čudo desi, a dani, godine i prilike prolaze...

„Jedan brak mi je dovoljan. Ko mi garantuje da se opet neću prevariti? Kako će moje dete (23) da reaguje kad čuje da imam nekog? Ceo život sam samo njemu bila posvećena?“

I tako će ona (49), krijući se iza ljubavi prema detetu, koje više to i nije, sebe lišiti partnera, iskrica koje život znače i istinske sreće i ispunjenosti.

„Volela bih da imam nekog (63), ali navikla sam da budem svoj gazda. Treba ga sad useliti u orman, u krevet, pa da razmišljam da li će mu smetati upaljena lampa dok čitam knjigu. Ne, hvala.“

Zanimljiv je ovaj fenomen samih žena u ranim šezdesetim. Još uvek rade, imaju pristojne karijere, iza sebe brakove i odraslu decu. Danas su podeljene u dve kolone. Prve ni za živu glavu ne bi priznale da im nedostaje nežnost, a druge su u sumanutoj potrazi za nekim u čijem bi se zagrljaju ušuškale. I jedne i druge svoju „veru“promovišu pred bliskim prijateljicama, lome silne argumente za i protiv, a vreme curi.

Generalno, sve se više zatvaramo u svoje krugove u kojima nalazimo razumevanje, čak i rame za plakanje, ali muškarca sigurno ne.

Neka ovo proleće to promeni.

Sve se više zatvaramo u svoje krugove. Tu nalazimo razumevanje, rame za plakanje, ali muškarca sigurno ne