A vi, kako ste?
I kako da se brinete za decu, bolesne roditelje, ako niko ne brine o vama. Zato je važno da znate da niste izmislile da ste iscrpljene
Kako se vi osećate ovih dana? Ja onako. Primećujem i ljudi oko mene. Lelujamo na talasu novih vesti, nove neizvesnosti, pravimo se da je okej sve što se oko nas dešava, jer predugo je više da ne bude okej, a ponestaje snage, mudrosti i živaca da se sve drži pod kontrolom. Umesto podrške koja nam je preko potrebna, sebi još namećemo osećaj krivice što se osećamo tako kako se osećamo. I onda nabacujemo osmeh. I tonemo sve dublje. Kako se to zove? Adekvatnost. Standardi. Da se prosto ponašamo po PS-u, da ne izražavamo glasno svoje emocije, svidelo se to nekom ili ne, da ne budemo ljuti, tužni jer, ćuti, nekom drugom je gore. I onda sva ta loša osećanja vraćamo u sebe kao bumerang. I postajemo anksiozni, depresivni. Mislim često ovih dana na samohrane majke kojima je i u normalnim okolnostima potrebna sva snaga ovog sveta da dan privedu kraju i ne dozvole svojim egzistencijalnim strahovima da se rasprše do granice podnošljivosti. Jer one ne smeju da budu na granici. One moraju da budu adekvatne sebi, deci, na poslu. One moraju da drže stvari pod kontolom jer to umesto njih nema ko da radi. I ne postoji ta masaža ili kafa sa drugaricama koja će smanjiti pritisak koji ona oseća. Ne postoji to društvo ili izlazak koji će brže-bolje smanjiti osećaj usamljenosti posle tri, četiri meseca provedenih bez ikakve pomoći, rada od kuće, prebrojavanja svakog dinara, straha od gubitka posla, animiranja dece koja su kod kuće, odluke da li da puste dete u vrtić ili ne. I taman kad smo pomislili prošlo je, evo opet.
Majke su iscrpljene i neko o njima treba da počne da se brine, a ne da im govori da je vreme izolacije bilo savršeno vreme da srede kuću. Ne, to nije bilo vreme za sređivanje kuće, bilo je vreme za preživljavanje. I okej je to reći. I kako da se ljudski pobrinete za decu, bolesne roditelje, ako niko ne brine o vama. Zato je važno da znate da niste izmislile da ste umorne i iscrpljene, pod konstantnim ste pritiskom da deca budu srećna, posao završen, kuća čista, a i iscrpljujuće i poražavajuće vesti vam ne idu naruku. I okej je da to kažete i pokažete, bez izvinjavanja. Danas, kada se forsira teza da je sve do stava, izgleda da je najhrabrije reći da je teško.