Mrmote, budi se bre više
Ustajem oko sedam, i to svakog jutra sve teže. Na putu do kuhinje, još onako krmeljava, zavijem blago udesno do svog crnog pametnog sokoćala, mog prozora u svet i u društveni život ovih meseci, pritisnem dugme, sačekam da zabrunda, pa zgotovim prvu kaficu. A onda se zavalim pred ekran i, srčući još vreli napitak koji mi razbistri misli, pažljivo gledam ima li ičeg novog u ovom svetu.
A svet ko svet. I dalje, manje-više, stoji. S vremena na vreme ga samo prodrmaju još crnje vesti.
Dok ostatak kuće poskače na noge, ja sam već „na poslu“. U suštini, na istom sam mestu, samo umivena, presvučena, rasanjenija i malčice nervoznija, jer taman kad se ubacim u radni modus, neko bi još nešto da mi traži, ili progovori, ili prigovori.
Kako dan odmiče, zakuvava se na sve strane. U kuhinji ručak, na mreži novi broj i sve komplikacije koje sa sobom nosi, a oko mene atmosfera. I tako evo već 150 dana života. Sve se teže odupirem osećaju da se kao onaj novinar Fil u „Danu mrmota“budim svakog jutra sve očajnija čekajući novi dan koji nikada neće doći. I nije da se ne trudim, kao što verujem da se trudi svako od vas, da tu kolotečinu nečim razdrmam. Da učinim sve da nečim to promenim. Samo slaba mi nešto vajda. Samo to se još ne događa. Budim se i dalje u istom danu, a opet, nekako, kao u nekom polusnu, događa se život. Neprekidno teče u tom jednom, ogromantnom istom vremenskom intervalu koji predugo traje. Jedemo, spavamo, radimo, putujemo, slavimo rođendane, rađamo se, smejemo, svađamo, družimo, razboljevamo, umiremo...
U suštini, radimo sve što smo i do sada, samo u nekom usporenom modusu i uvek na oprezu. Osvrćemo se preko ramena virkajući da li nevidljivi neprijatelj vreba.
Ne znam kako vi, ali ja sam se prilično umorila od toga. Sve češće maštam o trenutku kada će najpoznatiji mrmot na svetu ugledati svoju senku i najaviti početak novog dana. Čak, što više mislim o tome, sigurna sam da su neke više sile umešale svoje prste i, kao u bajci o Trnovoj Ružici, začarale malenoga Panksatonija Fila iz malenog grada Panksatoni u državi Pensilvanija, da onog 2. 2. 2020. zaustavi svet.
Nadam se samo da nećemo čekati malenog Fila sve do 2. 2. 2021. da konačno vidi svoju senku i kaže: „Ajmo, ljudi, razlaz, dosta je bilo!“Mogao bi neko da ga ovaj put probudi pre vremena.
Svet kao da je stao, samo ga tu i tamo drmne neka još crnja vest