Uvodnik SANDRA SUBOTIN

Glavna i odgovorna urednica „Blic žene“

Nikad nisam bila neki ljubitelj pasa. Valjda još od onog jazavičara što mi je otkinuo meso s noge kad sam bila mala. Nisam ih se ni plašila. Jednostavno – kućni ljubimac u vidu psa nije bio moja šolja čaja ni kad sam bila dete, a naročito sad kad multitaskujem na sve strane, pa vrlo često ni ono što moram ne mogu da stignem.

Mačke sam, doduše, imala. Mika mačor proveo je sa mnom punih 12 godina. Svašta smo proživeli zajedno, i moje devojačke dane, i zaljubljivanja, upis na fakultet, pa diplomu, a i patili smo i spavali zajedno, oboje pokriveni do glava dok je moja mama u neverici kolutala očima... A zapravo ga je volela, mislim čak podjednako kao nas.

A doneli smo ga krišom iz sela jedne zime. Sakrila sam ga u perjanu jaknu i mislila sam da će mi to proći sve dok na pola puta ka kući nije počeo da mjauče. Tad je već bilo kasno. Mika je bio naš. Bilo je kasno i za ono mamino: „Samo mi još mačka fali! Znam, ja ću je na kraju čuvati i hraniti, biće vas baš briga... Pa nije to igračka, to je živo biće!“Bilo kako bilo, svi smo ga voleli, mama ga je čuvala i kada je Mika otišao, a mi porodično propatili, ljubimce nisam imala.

Sve do pre dva dana. Našoj maloj porodici pridružio se Koko, mada ga ja zovem Kokos, jer je beo i čupav i mnogo više od psa liči na mešavinu debeljuškastog hrčka i zeca. Dugo su ga deca tražila. A ja sam dugo odbijala uz hiljadu i jedan izgovor. Dok nisu sami skupili novac. Onda nisam imala kud.

Bacili smo se zajedno u potragu. Tražili smo, tražili i kad smo ga konačno videli, znali smo da je to on. Petoro njegovih braće i sestara gledaju u jednu stranu, samo on u drugu. Svi se bore za hranu, on strpljivo čeka u redu...

Koko je stigao kod nas sa svojih šest nedelja, klizavim nogicama, najslađim pogledom na svetu i najtužnijim glasićem kad ga niko ne gleda. Manipulator mali. Ali imam ja iskustva s ovo dvoje, ovaj mali me neće prevariti svojim slatkim repićem i tužnim očima. Nećeš ga majci, mislim se. Hoću, misli on. Tako mali.

Kažu, osete oni ko je mama. Izgleda da je stvarno tako. Pa kad je gladan, prvo se meni obraća, sve vreme ide pufna za mnom, mota mi se oko nogu, toliko da se bojim da ću ga slučajno zgaziti. Zasad samo moje papuče jede. Noću kad mu se ne spava, plače pored mog kreveta. I sva strogost pada u vodu, jer beba je beba, a majka je majka. A deca? Nikad srećnija i mirnija.

Ovaj mali me neće prevariti svojim slatkim repićem i tužnim očima