Nebriga za kaznu

Prema koroni, kao i prema svemu drugom, različito se odnosimo. Od početka. Neki su previše preplašeni, a neki previše opušteni. Ja pripadam sredini. Poštujem pravila, radim sve što je do mene da sačuvam sebe i ne ugrozim druge.

Tako sam od početka pandemije učila i svoje dete da treba da radi. I nije nam uvek bilo lako da se odreknemo svih onih malih zadovoljstava koja sreću znače, ali prilagođavali smo se. Ali kad nemaš izbora, nađeš načina da svega bude.

Svega pomalo je i bilo ovog leta, samo na malo drugačiji način. Dugih šetnji po prirodi, druženja na vazduhu, izleta, savladavanja novih veština, smeha, padanja, plača, pa još smeha. Čak i plivanja, u ranim jutarnjim terminima. Sve je moglo. Hoćemo na bazen ili Adu? Može, ali ćemo izbeći gužvu, ustati u cik zore, iskupati se, isplivati i – uživati. Naći način da ugodimo sebi i budemo srećni.

Dakle, nekako smo se prilagodili na nov život i ušli u jesen spremne. Ja za eventualni povratak u redakciju, ona za školu. Dilemu oko toga da je pustim nisam imala uopšte. Naučila je kako da pazi i druge i sebe od drugih koji ne paze. Znate i sami, uvek je takvih. U autobusu uvek bar pet nepokrivenih lica, po radnjama isto. Uvek ima neko ko vam u redu dahće za vrat, još ste srećni ako nosi masku, ili onih koji tvrde da virus neće njih, ili da uopšte ne postoji... Ma nek misli svako šta hoće, zaista, nemam problem sa tim, sve dok ne ugrožava nijedno drugo ljudsko biće.

Međutim, kad se tako nešto dogodi u školi, i to još već 1. septembra, nekako čitava stvar dobije na težini. Kad neka druga majka, svesna mogućeg problema, pošalje dete u školu sa koronom, e to me se tiče, i mene i svih nas.

Da se ne lažemo, nagledala sam se toga od vrtićkih dana, te slinave dece koja kašlju ko stogodišnji pušači. Ni tada to normalno nije bilo, ali sada?!

Ne, draga majko, i sve ostale majke, nije u redu slati u školu zaraženo dete. Možda se neće desiti ništa, a možda će zaraziti drugo dete. A to drugo dete svoju mamu ili tatu, koji možda neće tek tako lako preležati koronu. Da ne pominjem šta još može da se desi. Ne daj bože.

I baš zbog tog ne daj bože, zbog ozbiljnosti problema, vreme je i bilo za prve ozbiljne mere. Nažalost, na nekom moraju kola da se slome, neko mora prvi da bude kažnjen, ali verujem da će ova kazna biti za sve otrežnjenje.

Zato što nebriga prema drugima mora da se kazni, bilo javnom osudom, preispitivanjem roditeljskih prava, bilo sa 50.000 ili 150.000 dinara globe. Samo ne zatvorom, jer ako to stigne na red, onda se ono ne daj bože i dogodilo.

Ne, naravno da nije u redu slati u školu zaraženo dete