Blic Zena

U srcu žene: Aleksandra Kresović Na svet sam došla dan pre Oluje

- Tamara Gligorijev­ić tamara.gligorijev­ic@ringier.rs

Četiri sata imala je moja mama da se odmori posle porođaja, kada je naređena evakuacija zbog bombardova­nja

Rođena sam 3. avgusta 1995. u kninskoj bolnici. Ne sećam se kolone, spaljenih kuća, niti svih strahota rata. Samo znam da su moji rođendani uvek proslavlja­ni setno, a da sam ja dobila nadimak „poslednji Knindža“, kaže Aleksandra Kresović (25), jedna od sedam beba iz kolone koja je napustila porodilišt­e u Kninu

Aleksandri­ni roditelji Jovan i Stana živeli su u selu Prović kraj Benkovca, u blizini Šibenika. Selo je bilo pola hrvatsko, pola srpsko – u njemu postoji zajedničko groblje, gde su sahranjiva­ni i Srbi i Hrvati, a pravoslavn­i sveštenik i katolički fratar su zajedno igrali briškulu. Rat je iscrtao jasnu granicu između dva naroda. Jovan i Stana borili su se da prežive, ali i da dobiju dete.

– To je išlo teže s obzirom na činjenicu da su oboje imali više od 40 godina. Stana je ipak zatrudnela dva puta, ali i pobacila oba puta. Jednom od stresa, jer su joj javili da je moj otac poginuo na ratištu. Ipak, „samo“je granata pala na dva metra od njega, a zemlja iz rova se obrušila i zatrpala ga. To ga je spaslo. Posle je bio nagluv neko vreme, ali dobro – priča Aleksandra.

Tri godine je Stana spavala u patikama i trenerci, a na uzglavlju je držala torbu koju će poneti ako otac dođe sa ratišta i kaže da mora da se krene.

– Kada je zatrudnela, shvatili su da je bezbednije da odemo kod maminih roditelja, koji su živeli u selu blizu Knina – kaže.

Borba za dete u vrtlogu rata

Dok je otac bio na ratištu, a trudna Stana brinula, Aleksandri se žurilo. Žurilo se i ostalim Srbima – put Srbije. I dok su se svi spremali za put, Alek

sandra je krenula iz maminog stomaka.

– Stana je otišla u kninsku bolnicu da se porodi. Srećom, porođaj je protekao brzo. Prebačena je u bolničku sobu sa još šest porodilja i sedam beba. Nas sedmoro veličanstv­enih smo poslednje bebe rođene u kninskoj bolnici pre „Oluje“– kaže Aleksandra.

Četiri sata imala je Stana da se odmori, kada je naređena evakuacija zbog bombardova­nja. Sa Aleksandro­m u naručju, u krvavoj spavaćici osluškival­a je bombe u podrumu bolnice, uz jauke ranjenika koje su dovozili.

– Stigla je vest da će doći autobus koji će ih izvesti iz Knina. Međutim, kada je došao, rečeno je da mogu da uđu isključivo medicinski radnici, a vozač se preprečio na ulazu. Stana, drčna krajiška žena, prišla mu je i dok je u jednoj ruci držala mene, drugom je iz sve snage udarila vozača koji je zapištao od bolova. Ne zna odakle joj snaga, nije ni razmišljal­a, samo je zamahnula. Znala je samo da mora da bude u tom autobusu koji je možda poslednji koji je krenuo iz mog rodnog grada. Tako je Stana ušla u autobus, a za njom i ostale porodilje. Vozač nije imao druge nego da krene ka Bosni – prepričava Aleksandra.

U međuvremen­u, otac je negde na ratištu, čekaju se naređenja koja slabo stižu. Postaje jasno da su ostavljeni da budu topovsko meso. Kreće povlačenje i on kreće prema Kninu da ih nađe, ali nailazi na Aleksandri­nog ujaka koji ga ubeđuje da ne ide jer je Knin već pao, a ako je majka živa, naći će je u koloni ka Bosni. Tako Jovan kreće peške put Bosne.

Mama nije imala kako da me nahrani

Kada je prešao u Bosnu, seo je u hlad drveta da se odmori. Nije bio svestan da je zaspao. Spavao je možda dva sata, možda dva dana. Probudio ga je neki dobar čovek iz kolone. Prevezao ga je na svom traktoru do Banjaluke.

– A od Knina do Banjaluke Stana najviše pamti žeđ. Avgustovsk­a žega, a nigde česme, samo cesta i nepregledn­o more ljudi. Nije jela ni pila već neko vreme. Kod sebe ima samo torbicu s dokumentim­a države koje više nema i srebrni krst iz manastira Krke. I dalje je u krvavoj bolničkoj spavaćici, a mene nema u šta da presvuče. Shvata da od stresa nema mleka i nema kako da me nahrani. Medicinske sestre iz autobusa nastavljaj­u da rade svoj posao, pa tako nabavljaju mleko u prahu za bebe, ali ne i nešto za presvlaku. Meni od vrućine i prljavštin­e izlaze plikovi po stomaku – priča Aleksandra.

Sreli su se u bolnici u Banjaluci – majka i beba iscrpljene, ali bez težih posledica, i otac, koji je odmah uzeo bebu u naručje, na užas medicinske sestre.

– Metlom je krenula da tera mog oca vičući „Zarazićeš bebe!“. Ispostavil­o se da je moj otac došao direktno iz rova, a blato i znoj su formirali na njemu sloj

debljine dva prsta. Okupao se u kasarni. Kaže da je ukrao sa nekog traktora ćebe. Prekrsti se svaki put kad to kaže, kao da je počinio najveći greh. Trebalo mu je jer majka nije imala u čemu da me iznese iz bolnice – kaže Aleksandra.

Konačno porodica na okupu

Dogovoreno je da majka i beba ostanu u Banjaluci dok otac ne sredi uslove za život u Srbiji. Jovan je u Srbiji naišao na Momira i Dušanku iz Lazarevca. Ovaj stariji bračni imao je prvi mali sabirni centar u svom stanu kroz koji je prošlo 28 porodica, uključujuć­i i Aleksandri­nu.

– Konačno smo bili na okupu posle nekih 15 dana puta u nekoj drugoj zemlji, u tuđem stanu. Momir i Dušanka postaju naši kumovi, krstili su me, a do smrti su me tretirali kao svoje peto unuče. Prvi put sam videla svoj rodni kraj sa sedam godina. Majka me je odvela u nekada našu kuću. Nije delovala kao kuća. To su bili samo sivi, zapaljeni zidovi, bez krova. Pokazala mi je prostoriju koju su spremali da bude moja soba, ali tamo su bili samo đubre i grafiti poput Dinamovog grba i „Srbuj – gladuj, sad je kasno, Čejo“. Nisam imala pojma šta to znači, ali mi se ta rečenica urezala u glavu. U Kninu nisam osetila da je to moj grad, da je tu moja kuća. Tako nešto ne osećam ni prema Beogradu, ni prema Lajkovcu, niti Lazarevcu. Nijedan grad nije moj i svaki jeste na neki način.

Ja sam turista u svom rodnom gradu

Aleksandra je danas novinarka, živi u Beogradu kao podstanar.

– Za moju porodicu je ključno da ne mrzimo. Godine po tuđim kućama se ne zaboravlja­ju. Godine siromaštva, čekanja u redovima ispred Crvenog krsta, traume i bolesti se ne zaboravlja­ju. Mnoge stvari ne mogu biti zaboravlje­ne, ali ne mrzimo. Godinama smo bili podstanari. Suštinski ja nikad i nisam živela u svojoj kući, a evo i zašto. Moji su se na kraju skućili u Lajkovcu kada sam ja krenula na studije u Beograd, i dalje kao podstanar. I pravo da kažem, posle skoro 26 godina takvog života posedovanj­e nekretnine mi se čini kao nešto previše obavezujuć­e. Možda čak i malo nezamisliv­o. Kako uopšte izgleda život kad ti ne stoji pola stvari u kutijama? Na kraju krajeva, za moje roditelje je i dalje svaki povratak u zavičaj sreća, ali istovremen­o nije to to. Nešto je izmenjeno, samo im se ne dâ da detektuju šta tačno. Meni je svejedno. Ja ne pamtim to drugačije vreme. Ja sam samo turista u svom rodnom gradu, kao uostalom i u bilo kom drugom jer nijedan ne doživljava­m domom.

Za moju porodicu je ključno da ne mrzimo, ali godine siromaštva, bolesti i života po tuđim kućama se ne zaboravlja­ju

 ??  ?? Posle skoro 26 godina nomadskog života posedovanj­e nekretnine mi se čini kao nešto previše obavezujuć­e
Posle skoro 26 godina nomadskog života posedovanj­e nekretnine mi se čini kao nešto previše obavezujuć­e
 ??  ?? Dušanka iz Lazarevca ih je prihvatila u svom stanu kroz koji je prošlo 28 porodica. Krstila je Aleksandru i do smrti je tretirala kao svoje unuče
Dušanka iz Lazarevca ih je prihvatila u svom stanu kroz koji je prošlo 28 porodica. Krstila je Aleksandru i do smrti je tretirala kao svoje unuče
 ??  ?? Aleksandra u naručju hrabre mama Stane
Aleksandra u naručju hrabre mama Stane

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia