Kad nemaš izbora, dodaš gas i voziš
Imam ja vozačku dozvolu od devedeset osme. Nije da se hvalim, ali položila sam iz prve. Sećam se kako sam se, dok sam zaljubljeno gledala u svoju vozačku dozvolu, zanosila kako ću prvom prilikom da sednem u auto i vozim bar sto na sat dok mi vetar mrsi kosu. Nije mi se dalo... Elem, prođoše godine, a od moje vožnje ne bi ništa. U međuvremenu, pritisnuta raznim problemima, zaboravih na tu želju. Samo ponekad, dok bih se znojila u prepunoj troli, s ljutnjom na sebe mislila sam kako bi bilo lepo da se sada vozim u svom automobilu. Kao čovek, brate, niz Bulevar, pa do Kosovske.
E sad, dobra stvar u celoj ovoj priči jeste što ja nikada ne odustajem. Ni od svojih želja, ni od započetog posla, ni od ljudi, pa boga mi, nisam ni od vožnje. I kada mi sin ostavi starog „Punta“, želja da vozim opet je tu, do neizdrža. Samo, kako sesti u auto nakon 20 godina i uključiti se u suludi saobraćaj na beogradskim ulicama? Mic po mic. Sednem, vozim se po kraju, odem do Đeram pijace. Dalje ni makac.
Uzmem i dopunske časove. Kaže mi instruktor: „Pa vi znate da vozite, gospođo, zašto mi bezveze plaćate?“. „Pa strah me“, kažem. „E, ja vam tu ne mogu pomoći“. Kud ću šta ću, pomislim kako bi u malom mestu gde imam porodičnu kuću sve bilo mnogo jednostavnije. I stvarno, opustim se malo, vozim gore-dole, ali brzo dođe vreme za povratak u Beograd. Dogovor je bio da me nazad vozi rođak. Negde na pola puta ja kroz razgovor shvatim da on misli da zajedno dođemo do „Crvenkapice“, a da ja odatle produžim sama do Zvezdare. „Kako, bre, pa ja ne smem na auto-put?“„E pa, moraćeš“. I bi tako. Ode rođak, ostadoh ja na parkingu sama. Noć se uveliko spustila. Razmišljam, šta ću, kako da vozim kroz pola grada? Da zovem sina, neću! Smejaće mi se i već čujem: „Nema od tvoje vožnje ništa, mama“. A to je poslednje što mi sada treba.
Ma idem, reših, pa šta god da bude. Uključim se i krenem. O strahu ne mislim, nemam vremena. Dovezem se lepo do stana, a univerzum me za hrabrost još nagradi slobodnim parking-mestom. Sutradan sam se odvezla do grada na kafu, za vikend idem na Adu. Što vam ovo ispričah? Pa zato da znate da nikada nije kasno ni za jednu želju, šta god ona bila.
Ne odustajem ni od započetog posla, ni od ljudi, pa boga mi, nisam ni od vožnje