Jedna od nas Borislava Perić Ranković

ĆERKA MI DAJE SNAGU ZA NAJSJANIJA ODLIČJA

Bronza u Tokiju našoj najuspešnijoj stonoteniserki neverovatna je peta medalja sa ovog najznačajnijeg sportskog događaja. Ima da kaže samo

jedno – hvala svima

Bronza u Tokiju našoj najuspešnijoj stonoteniserki neverovatna je peta medalja sa ovog najznačajnijeg sportskog događaja. Ima da kaže samo jedno – hvala svima na strpljenju i podršci, a posebno mojoj ćerki Dragani jer sve što radim, radim da bi ona mogla da kaže: „To je moja mama“

Borislavu Perić Ranković (49) život nije mazio. Kada je bila u najlepšim godinama, u ranoj i, još uvek, bezbrižnoj mladosti punoj velikih iluzija, nadanja i očekivanja, taj isti život je rešio da joj poremeti planove. Da li su sudbonosne Mojre odlučile da njene životne niti preseku u 22. godini, kad je usled teškog oštećenja kičme ostala paralizovana ispod kolena, a zatim ih opet svežu i prepletu u posve drugačiji vez, ili je to bio splet nesrećnih okolnosti u pogrešnom vremenu i na pogrešnom mestu, nikad neće znati. Važno je jedino da je njeno vreteno života nastavilo da se namotava i ispisuje uzbudljivu priču o tome kako život ume da bude i nepravedan, i darežljiv, i da nam načini zlo, ali zbog višeg cilja u zaleđu.

Borislava je doživela tešku povredu na radu koja ju je zauvek prikovala za invalidska kolica. U to vreme bila je vanredni student Više škole za informatiku u Novom Sadu, a kako bi se izdržavala, radila je u stolarskoj radionici u komšiluku. Nesreća se dogodila kad je na nju pala gomila panel-ploča. Tada je rekla: „Nema plakanja, ja sam odgovorna za nesreću, idemo dalje“, ali je nakon godina borbe i muke, inaćenja same sa sobom, kako kaže, stekla priznanje najbolje stonoteniserke sveta sa invaliditetom. Na Paraolimpijskim igrama održanim u Tokiju osvojila je bronzanu medalju u konkurenciji dublova u stoni tenisu sa saborkinjom iz reprezentacije Nadom Matić. Borislavi je ovo neverovatna peta medalja sa ovog najznačajnijeg sportskog događaja, a prethodno je osvojila tri srebra i jedno zlato.

Ovo zaista nisam ni sanjala

– Nikad nisam mogla da razmišljam u tom pravcu. Kada su me 2004. pitali u jednom intervjuu, rekla sam da mi je to san. A sada je taj san velika stvarnost. Uvek mi je drago kad neko ostvari svoje snove – kaže naša višestruka osvajačica paraolimpijskih odličja.

Prošla godina je, dodaje, bila veoma nepredvidiva. Donela je velike promene i prilagođavanja treninzima i takmičenjima, koja su joj veoma nedostajala, iako je imala više vremena da provede sa svojom porodicom i prijateljima.

– Svi mi, sportisti, bili smo fokusirani na prethodnu godinu, ali nam je ova promena ritma omogućila da više vremena provedemo sa svojim najmilijima i odmorimo se od putovanja. Ipak, nedostajala su nam za ove Igre međunarodna takmičenja, što se i osetilo. Nadamo se da ćemo iz ovog izvući veliku pouku da u budućnosti ne ponovimo ove greške.

Draganini crteži putuju sa mnom

Borislavi je život, pored sportskih visova, doneo i požrtvovanog muža Milenka, koji je bodri, ispraća i dočekuje, i predivnu ćerku Draganu (11). Oni su joj najveći vetar u leđa i podstrek da se uvek bori za najsjanjija odličja. Sa nama je podelila da sa ćerkom ima ritual sa crtežima koje Dragana spremi da putuju sa njom, u torbici sa reketom.

– Meni je moja ćerka najveća podrška, ali i motiv da uspem. Zbog nje mi se čini da mogu da letim. Ali ne smem da izostavim ni porodicu, prijatelje, niti ljude koji me sreću na ulici, zaustave i požele sreću na takmičenju. Kad se sve sabere, svi ti ljudi oko mene su ti koji mi pomažu u teškim trenucima i zato je nekada veoma teško kad ne uspete – ističe Borislava, koja je izuzetan borac i ne prihvata poraze ni u životu, ni na terenu.

Zato je posle nesreće osposobila sebe možda i mnogo više nego drugi ljudi sa invaliditetom. Ne zavisi od drugih i ne čeka pomoć.

I mi bismo voleli doček

Kao neko ko je poneo toliko medalja oko svog vrata i predstavljao zemlju u najlepšem svetlu po celom svetu, smatra da su ona i njene kolege paraolimpijci svojom posvećenošću, požrtvovanošću i rezultatima zaslužili doček ispred Narodne skupštine, ali da joj je ipak drago što polako dobijaju više medijskog prostora i priznanja za postignute uspehe.

– Medijski jesmo manje propraćeni, ali mnogo više nego pre. Naravno da bismo voleli i mi taj doček, jer ipak se svi mi takmičimo za svoju zemlju, a i ponosimo se time što je predstavljamo, a kad stignu i rezultati, tada nam je puno srce. Videli ste i koliko teško podnosimo poraze. Zar ne zaslužujemo isti tretman kao i olimpijci – upitala je naša osvajačica bronzane medalje koja nakon povratka iz Tokija planira da sa svojim najbližima nadoknadi vreme koje je bilo podređeno treninzima i pripremama za Igre.

– Posle takmičenja vreme ću posvetiti ljudima koji su bili strpljivi dok sam imala obaveze da se što bolje spremim za takmičenje, a sad po povratku kući sledi vreme koje je samo njihovo. Ipak se svima mora reći: „Hvala na strpljenju i podršci“.

Borislava danas živi u Novom Sadu, trenira, putuje, druži se i, kad stigne, bavi se fotografijom

Teško mi pada kad sam odvojena od ćerke. Naročito dok je bila mala, nisam smela ni da brojim dane. Ali makar znam gde sam bila