Ne želim sebi da zamerim što nisam bila srećnija
Gorica Popović je srpska pozorišna, televizijska i filmska glumica i rediteljka. Rođena je 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. Udata je za saksofonistu Nenada Nešu Petrovića. Živi i radi u Beogradu. Glumila u više od 90 filmova i serija, 30 predstava, radila kostime za više predstava, osmislila i režirala muzičku predstavu „Brod plovi za Beograd“, napisala scenario za seriju „Peline đakonije“. Za svoj rad osvojila je brojne nagrade.
Kako da čovek govori o sebi, a da bude objektivan? I da ne bude nadmen, a ni lažno skroman... Više volim da o meni govore drugi, ali probaću da odgovorim na pitanje smatram li sebe srećnom osobom. Kad čovek dođe u moje godine, često preispituje svoj život i postavlja pitanje – da li je moglo i nekako drugačije? Uvek odgovorim – nije! Ništa ne bih menjala! Opet bih izabrala isti posao, isti grad, istog životnog saputnika, s kojim sam u braku evo 30 godina, isto pozorište, prijatelje. Nedavno sam u seriji „Kaljave gume“igrala Beograđanku Vesnu, koja se našla na životnoj prekretnici posle smrti napornog muža. Vesna uzima život u svoje ruke i počinje da živi punim plućima. Reakcije na seriju su bile fantastične! Nebrojeni komentari potvrdili su koliko je tema o životu ljudi u zrelim godinama pogodila pravo u metu jer kod nas su te teme, nažalost, retke... Naročito su žene imale potrebu da govore o seriji. Moja junakinja Vesna bila je u situaciji u kojoj se ja nikad nisam našla. Za to imam da zahvalim pre svega divnim roditeljima, čudesnoj baki, a onda i suprugu. Uvek sam imala fini osećaj slobode i prostor da sama donosim odluke. Nisam sebi postavljala nemoguće ciljeve, tipa dijeta, samo glavne uloge, Holivud i slično, nego sam se prostirala prema svojim dobro izvaganim mogućnostima i retko sam padala u teške bedake. Kad nisam imala posla, ja sam ga smišljala, pravila sopstvene projekte, nalazila zadovoljstvo u malim stvarima, družila se sa prijateljima. Jedini zaista teški momenti bili su gubici mojih bližnjih: bake, roditelja, brata, dobrih prijatelja, kolega... Ali to je neumitnost s kojom smo prinuđeni da se mirimo. Kad su velikog Borhesa pitali sta sebi zamera u životu, rekao je: „To što nisam bio srećniji...“. Divno. I tužno. Tužno, jer svako od nas u velikoj meri treba i može da određuje kako će živeti. Samosvest, hrabrost, humor, energija, to je ono sto svaki čovek treba da probudi u sebi i da kroz život korača uspravno I da prihvata izazove. Jer ko nikad nije iskaljao gume, tj. sišao s puta u avanturu i radost, kao da nije živeo. Eto, to sam htela da kažem ovom prilikom.
Ko nikad nije iskaljao gume, tj. sišao s puta u avanturu i radost, kao da nije živeo