„Žurim kući, ubiće me žena“

ITALIJAN SREĆU NAŠAO U BEOGRADU

Kada se, 2007. godine, uputio u Beograd da predaje italijanski jezik u novootvorenoj privatnoj školi, Mateo Maraci (35), diplomirani filozof iz Parme, znao je samo da je ovaj grad bio prestonica Jugoslavije i da ima fudbalski klub po imenu Crvena zvezda.

Baš u to vreme, slikarka Bojana Lukić (33) vratila se posle devet godina iz Milana u svoj rodni grad i počela da radi u istoj školi.

- Jedva sam čekala povratak jer sam čeznula za svojim domom. Nisam ni slutila da je trebalo da prođem toliki put da bih u svom Beogradu upoznala budućeg supruga, koji je ni manje ni više nego Italijan - s osmehom kaže ova umetnica, koja je diplomirala na Accademia di Belle Arti Brera, a danas je član ULUS-A za proširene medije.

Mateo priznaje da je dolazak u Srbiju i za njega i za njegove bližnje ličio na potpunu avanturu, ali je već po dolasku, kako kaže, shvatio da je uradio pravu stvar.

- Bio sam potpuno oduševljen ljubaznošću ljudi. Kao stranac sam se osećao samo zato što me je policija često zaustavljala zbog italijanskih tablica na kolima. Vremenom sam naučio da im kažem: „Žurim kući, ubiće me žena“, a oni bi kroz smeh odgovorili: „Znači, našom si se oženio“. Jednog dana mi je neko ukrao tablice s kola i ja nisam mogao da verujem što me više ni policija ne primećuje iako vozim bez oznaka - priseća se naš sagovornik, koji je brzo savladao srpski jezik.

- Bata, gazda stana u kojem sam živeo, svakog dana me je zvao na kafu i rakiju i voleo je mnogo da priča. Tako sam morao da progovorim srpski. Kada sam bio na Staroj planini, u nekoj kafani sam naručio kafu, a konobar me upitao: „Sa ili bez šećer?“. Tada sam shvatio da je moj srpski sasvim dobar, jer sam znao da je trebalo da mi kaže: „Sa šećerom ili bez šećera“.

Za naš jezik kaže da zvuči strogo, zapovedno, i da je imao utisak da se stalno svađamo kada pričamo. Ipak, taj utisak, po njegovim rečima, brzo otkloni toplina naroda i dodaje da on to može dobro da oseti jer dolazi sa severa Italije, gde su ljudi veoma uzdržani.

Bojana ne krije sreću što je njen suprug najprirodnije nastavio da živi u Beogradu.

- Nije bilo dileme i nadam se da ćemo ovde i ostati. Jedini je problem posao, odnosno naše profesije. Ja sam slobodan umetnik, ali predajem i italijanski jezik deci predškolskog uzrasta. Mateo predaje italijanski, završava i Učiteljski fakultet u Bolonji i prevodi s vremena na vreme za neke italijanske firme koje posluju ovde. Snalazimo se - objašnjava Bojana, koja drži i časove slikarstva u školi „Mali Monmartr“, izlaže svoje radove i priprema izložbu koja će se održati u Parmi.

Njihovu bračnu idilu prvo je upotpunio Ćićo, mešanac kojeg su pronašli na Bajlonijevoj pijaci pre godinu i po dana, a pravu harmoniju je uneo sedmomesečni sin Ilija, kome je ime dao otac Mateo, i to po Iliji Milosavljeviću Kolarcu.