Mrlja na savesti Srbije

Na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića

neki će šetati, neki obeležavati na svoj način, neki ignorisati, ali većina neće pritom imati čistu savest: bilo da su na vlasti ili u opoziciji, moraće da se pomire s mrljom da ni deset godina kasnije nije učinjeno sve što je trebalo kako bismo saznali ko je sve umešan u ubistvo Zorana Đinđića.

Na vlasti su danas oni koji su ga proterivali,

prozivali, pretili mu, ugrožavali mu život... Koji ne samo da su bili ideološki protivnici već nije utvrđeno da neki od njih ili onih bliskih njima ne stoje iza njegovog ubistva. Za njih je Srbija glasala tvrdeći da čuva Đinđiđeve vizije i pouke. Ali i dalje sanjamo Srbiju koju je sanjao Đinđić. Ili tvrdimo da je tako.

Samo najbolje moraš ubijati više puta.

A njega još ubijaju. Ubijen je ponovo kada je neko odlučio da ne saznamo ko ga je ubio, kada smo se pravili ludi na pitanje gde je Milorad Ulemek (za tadašnjeg ministra „gospodin Legija“) bio dok se skrivao, kada je većina glasala da predsednik bude onaj koji je obećao da će se iseliti sa Bulevara Zorana Đinđića (uradio je to nakon 1031 dan), kada je prestalo da bude postavljano pitanje ko je zaista ubio Zorana Đinđića, kada su svi postali politički naslednici. Ubijen je i na sahrani, kada je vladika Amfilohije mahao mačevima... Dug prema njemu ima i Demokratska stranka, koju nisu uspeli ni da izgrade ni da sačuvaju onakvom kako ju je to Đinđić zamislio, no „na komade razdrobiše carstvo“...

Izgleda da su mnogi u borbi

da dokažu da su baštinici Đinđićevih ideja i vizija zaboravili šta te ideje podrazumevaju. I svi ga oslovljavaju sa Zoran. Ime koje i simbolično donosi zoru... vidi slučajnosti. Iako je po popisu stanovništva jedno od najčešćih imena, nijednog Zorana u vlasti. Ni u najavi.