Željni sitnica koje detinjstvo znače
ČETVORO STANKOVIĆA ODRASTA U OSKUDICI
Čeznemo da imamo novi, bar malo veći dom. Bilo bi dobro da svako ima svoju sobu. Uvek smo živeli skromno i navikli da ovo malo prostora delimo. Ali kako smo stariji, sve je teže. Svako bi nekad da ima svoj, bar mali kutak za sebe i svoju privatnost - priča Marija Stanković (14), nestrpljiva da završi osnovnu školu i preseli se kod rodbine u Valjevo jer će tako, kaže, “olakšati majci, braći i sebi”.
Za Mariju i njenu braću Marka (11), Darka (11) i Rajka (9) sve je, bukvalno sve, luksuz. Bez oca su, sa nezaposlenom majkom, a odnedavno u žalosti za preminulim dedom. Od srca se svemu što dobiju obraduju Stankovići iz Babine Luke kod Valjeva. U tami skromnog seoskog doma uskraćeni su za tako mnogo običnih dečjih radosti - da imaju svoju sobu, neki slatkiš, nešto na čemu se gledaju crtani filmovi.
BEZ JELKE I POKLONA
Svake zime sve im je teže jer mraz nagriza ionako skromni i stari dom, još dodatno protresen pre 14 godina u zemljotresu. Memla se potpuno odomaćila na već ispucalim zidovima, mrzne i sa poda koji nema parket, a kroz propalu stolariju duva kao na otvorenom. Stankovići, koji su drva sami skupljali ili su im ponešto dale komšije, nalože „smederevac“, okupe se pored njegove tihe vatre ili u jaknama sede ispod sijalice koja škilji, za jednim stolom trpezarije, koji im je ujedno i trpeza i mesto gde pokušavaju da uče. Noću, svi dele dva kreveta u jednoj sobi.
- Ima mnogo stvari koje imaju naši vršnjaci, a mi nemamo. Prošle zime smo na poklon dobili kompjuter, ali se on često kvari jer stalno nestaje struje. Voleli bismo da imamo DVD, da možemo da gledamo crtane filmove, ili nešto na čemu bismo slušali muziku. Nemamo mnogo ni nekih drugih igračaka za sve, pokvarile su se ili negde izgubile, a ove nove godine nismo imali ni jelku ni poklone. Ni slatkiše i grickalice koje su imala druga deca - pričaju dečaci kojima oči sijaju od same pomisli da bi mogli imati nešto novo za igru.
Ne pominju nove cipele, patike ili jakne i toplije džempere. Ne pominju, jer znaju da ih ne mogu kupiti.
UČE S KNJIGOM NA KOLENIMA
Još manje bi Stankovići imali da prošle zime nije bilo studenata Visoke poslovne škole koji su im kupili novi krevet, orman i računar, pa su mogli da urede bar jednu sobu svog doma. Tu sobu, međutim, mogu da koriste samo dok je lepo vreme, jer u njoj grejanja - nema. Eparhija valjevska SPC im je proletos napravila kupatilo, pa se više ne kupaju u trpezariji u kojoj se i kuva i boravi najveći deo dana.
- Najteže nam je bilo dok nismo imali kupatilo. Svi odrastamo, više nismo toliko mali da možemo da se kupamo u ovoj sobi koja nam je zimi i kuhinja i trpezarija. Zimi nam je najteže jer ne možemo da koristimo novu sobu, pa moramo da učimo držeći knjige i sveske na kolenima - priča Marija.
Stankovićima je u par navrata novac ili pakete sa materijalnom pomoći obezbedio i Centar za socijalni rad i Gradska uprava.
Najveći problem, uz neuslovnu kuću, jesu mala primanja i što je sve, od održavanja domaćinstva do vaspitavanja dece, na plećima Svetlane (42), samohrane nezaposlene majke, koja porodicu prehranjuje od muževljeve penzije od 12.000 dinara. Od prošle godine Stankovići su korisnici i novčane pomoći Centra za socijalni rad.
Utorak
mart 2013.