Raškova fusnota

Ulazio je u dvoranu seminara

(Katedra svetske književnosti u Đušinoj ulici) besprekorno obučen (kravata i ostalo), sačekao bi potpuni mir i u stojećem stavu, kao u crkvi, izgovarao svoju besedu o Volteru, Manu, Stendalu, Floberu... Besprekornom, starinski oblikovanom rečenicom, bez zastajkivanja i poštapalica...

Dvadeset pet godina je prošlo od

smrti legendarnog profesora Raška Dimitrijevića (1898-1988). Objavio je samo dve knjige o planini i planinarenju (otvoreno govoreći, nebitne). Kad je otišao u penziju, njegov dom je bio sastajalište onih koji su dolazili da mu razbiju samoću. Bio sam kod njega samo dva-tri puta, na njegov poziv, bez ugrednih obožavalaca. Bio je okružen dragocenim knjigama sa svih strana.

U jednom trenutku sam primetio

pored moje glave sabrana dela Marsela Prusta (na francuskom, naravno). Uz njegovu dozvolu uzeo sam jednu knjigu („Iščezla Albertina“), i kad sam nasumice otvorio, video sam da su margine ispisane Raškovim primedbama-fusnotama, sitnim, kaligrafskim rukopisom, na francuskom. Iz pristojnosti sam pročitao samo nekoliko. To su bile male meditacije o piscu, njegovim junacima, stilu i šta sve ne.

Ne zna se gde je završila

Profina biblioteka (vođena je neka čudna ostavinska rasprava), ali slutim da je na marginama lektira on napisao svoje životno delo. Možda će jednog dana neko to otkriti. Nada me ne napušta.