Kraljevska beba i pelene

Iz porodilišta izlaze mlada žena i mladi čovek; on, podvrnutih rukava, bebu nosi u nosiljci za automobil, stavlja je na zadnje sedište gde se smestila i majka, on seda za volan. Jedva se vidi čovek iz obezbedjenja koji sedi pored njega.

Prizor je, mnogi će prepoznati, finale rođenja engleske kraljevske bebe. Ali, na drugi način, prizor je tako običan ili (pošto ja ne verujem u spontanost ljudi pred kamerama, bili kraljevi ili piljari) zamišljen da bude tako običan. Nisu slučajno pušteni i snimci rođenja mladog čoveka, gde je njegov otac u tamnom odelu sa kravatom i seda pored majke, princeze Dajane, na zadnje sedište.

Medijski spektakl uvek proračunato šalje neke poruke i zanimljivo je posmatrati promenu poruke. Pompezna tradicionalnost je stolećima bila bitna za sve što kraljeve okružuje. Mnogo je srednjovekovnih tradicija nastalo u XIX stoleću. U kreiranju drevne škotske odeće, kilta i tartana imao je velikog udela jedan pisac, Valter Skot. Tradicionalnu rusku matrjošku, one lutke što se pakuju jedna u drugu, izmislio je Sergej Maljutkin, godine 1891.

Za krunisanje kraljice Elizabete II, godine 1952. organizatori su, u želji da postignu sliku tradicije, kočije i konje morali iznajmljivati od filmskih kompanija. Ne može se reći da sličnih prizora nije bilo i sada: jedna od baterija što je ispaljivala počasne plotune bila je dizajnirana krajnje arhaično, mada je druga, ona na obali Temze, delovala krajnje savremeno.

Princ Vilijam se pohvalio da je već menjao pelene. Pogledajte uspomene nekih aristokrata, poput grofa Tolstoja. Mnogo više pažnje i nežnosti tu je posvećeno dojkinjama nego majkama.