Šta čita papa s kraja sveta?

BRANKO ANĐIĆ

Kad je Horhe Bergoljo, nadbiskup Buenos Ajresa, uprkos prognozama većine analitičara vatikanskih prilika, postao papa Fransisko (Franja), euforična želja da se upozna prvi vanevropski poglavar katoličke crkve zahvatila je ne samo njegovu rodnu Argentinu, jer „papa s kraja sveta“– kako je Bergoljo sam sebe nazvao – ostavlja po mnogo čemu utisak svetovnog i duhovnog čoveka teškog za svrstavanje. Njegovi dojučerašnji susedi i zemljaci veruju da je to upoznavanje lakše ako se analiziraju njegove intelektualne, posebno književne sklonosti.

Stara sveštenička izreka pomalo maliciozno tvrdi da ni sam Bog ne zna šta misli jedan jezuita. Ironiju na stranu, obrazovanje i ukus jezuite Bergolja pokazuju veliku eklektičnost koja pre zbunjuje nego što osvetljava ličnost „drukčijeg pape“. Već po imenu koje je odabrao, jasno je da je Franja Asiški u osnovi Bergoljovog duhovnog formiranja; njegovo temeljno klasično obrazovanje mu omogućava da citira na latinskomVergilija, na italijanskom Dantea i Manconija, na grčkom Sofokla, ali otkriva i bliskost s filozofskim delom Karla Jaspersa, Morisa Blondela, Martina Hajdegera, Serena Kjerkegora, Karla Barta. Od klasika, ljudi koji ga lično poznaju, tvrde da posebno voli Helderlina, Servantesa i Dostojevskog, a od argentinskih pisaca – Borhesovo pesništvo i Leopolda Marećala, naročito njegov roman „Adan Buenosajres“.

No, kao što je pokazao već u svojim prvim danima papske službe, Bergoljo je daleko od bilo kakve predstave uštogljenog čuvara verske dogme: kažu da se ne razdvaja od šala sa grbom fudbalskog kluba San Lorenco, iz četvrti svog detinjstva u Buenos Ajresu; da veoma voli tango i njegovu narodsku poeziju (posebno Disepola) i da rado pelistava poemu Kao i u medijskoj slici koju o sebi širi, papa Franja je i po svojim književnim uzorima osoba koju bi teško bilo svrstati među tipične pape „Martin Fjero“, neku vrstu hibrida zbornika narodne mudrosti i argentinskog nacionalnog epa. Iako može, retko kad citira autore drevne prošlosti. Mada vedre i komunikativne prirode koja mu daje izvesnu harizmatsku medijsku privlačnost, nerado koristi masovne medije.

Ako ne protivrečnoj, onda svakako eklektičkoj slici pape s kraja sveta doprinose različite filozofske i književne struje koje ga idejno hrane. Od egzaktnih nauka do književnih klasika i narodnih mitova, od sholastike i teologije do psihologije i egzistencijalističke filozofije, od politike do muzike – Bergoljo je slika i prilika široko obrazovanog intelektualca, otvorenog za raznovrsnu lektiru i svekoliki svet ideja. Bilo bi, naravno, uprošćeno utvrditi da jedan papa po prirodi svog posla nije konzervativan, kao što bi bilo naivno približiti ga avangardi zbog njegovih svestranih i ponekad neočekivanih interesovanja. Ne treba u tom kontekstu, međutim, zaboraviti da je u mladim danima, Bergoljo predavao književnost u jezuitskoj školi i da se mnogi njegovi tadašnji učenici živo sećaju tih časova. U tim sećanjima je ostala i poseta Horhea Luisa Borhesa koji je potom napisao predgovor za zbornik učeničkih priča koje je Bergoljo uspeo da objavi, kao i dijaloge uživo s istaknutim argentinskim piscima Marijom Ester Vaskes i Marijom Ester de Migel.

Tvrde Bergoljovi prijatelji da mu je takva intelektualna svest rano pomogla da razvije posebnu političku intuiciju i da se formira kao praktičan čovek koji za konkretne probleme traži konkretna rešenja, ne zazirujući da ličnim inicijativama ponekad da prednost nad institucionalnim kanonom. „Svi smo mi političke životinje, u najkrupnijem značenju pojma političkog. Svi smo pozvani na političko delovanje u našem narodu. Propovedanje ljudskih, verskih vrednosti ima političku konotaciju, voleli mi to ili ne“, napisao je tadašnji nadbiskup Horhe Bergoljo u svojoj knjizi „O nebu i zemlji“.

Zbog svoje bliskosti narodu i izoštrenog političkog njuha, ima u Argentini i onih koji ga zovu „peronističkim papom“. Obazriviji istraživači njegovog života i dela spominju samo njegovu simpatiju za peronizam u vreme kad je katolička crkva u Argentini bila naklonjenija Peronu nego drugim političkim strujama, ali i činjenicu da on lično nikad sebe nije takvim definisao. Ono što se nedvosmisleno ističe u njegovom dosadašnjem delovanju, osim opšte brige za čovečanstvo kako dolikuje jednom verskom poglavaru, jeste naglašena osetljivost za socijalna pitanja, borba za smanjenje siromaštva i za afirmaciju nacionalnog identiteta. Vreme će pokazati, više nego njegova erudicija, da li će papa Franja uspeti da sačuva ravnotežu između humaniste i doktrinarnog lidera koja ga danas krasi.