Trebalo je da glumim, košarka je došla slučajno
Prva asocijacija na detinjstvo mi je „Žikina dinastija“. Porodica, babe i dede i ujka. Bili smo specifični. Od pete godine sam živela po svetu, ali smo uvek uspevali da babe i dede sa obe strane smestimo zajedno u avion da dođu kod nas, i ujku... počinje svoju ispovest Marina Maljković, selektorka naše ženske reprezentacije i ćerka slavnog trenera Božidara Maljkovića.
Prvo sam živela u Splitu zbog Jugoplastike. Tu su bili Rađa, Kukoč, Ivanović, Savić, Sretenović. Ceo grad je bio košarka. Oliver Dragojević je bio uz klub, svaki put je pevao za tim. Pa Petar Grašo... Posle sam živela dve godine u Barseloni, pa u malom francuskom gradu Limožu, pa u Atini, pa Pariz. Prebogat život.
BOMBARDOVANJE I POVRATAK U SRBIJU
U Beograd smo iz inostranstva dolazili na svaka dva meseca. To je bilo veoma važno za mene. Bilo je bombardovanje, završila sam američku srednju školu i rešila da se vratim. I do dana današnjeg nisam otišla odavde. Govorim španski, francuski, grčki, engleski, imam francuski pasoš... Stalno me svi pitaju da li sam normalna?
USPEH, RAD, TALENAT
Od 1999. do 2013. sam, živeći i radeći u Srbiji, došla do krova, ženska seniorska reprezentacija. Neverovatnom brzinom! Sve se, za šta bi bilo potrebno četiri godine rada, odigralo u pet meseci. Na kraju mi je najvažnija zahvalnost naroda. Srećna sam što je ovo jedan pokazatelj čistog uspeha koji je postignut radom i talentom.
SA DE NIROM U KADRU
- Trebalo je da upišem studije psihologije. Ili glu-
mu na FDU ili BK. Košarka je došla slučajno. Nisu to bile moje tinejdžerske želje. Zaista je trebalo da bude jedno od ona dva, bila sam ozbiljna. A slučajno sam otišla na jedan košarkaški trening. I to je bilo to. U četvrtoj godini srednje škole bila sam deo pozorišne trupe u Parizu. Statirala sam u filmu s Robertom de Nirom i Katarinom Vit!
LIMOŽ
Francuska je bila veoma težak početak. Limož. Malo mesto. Srednja škola u kojoj mi se svi smeju jer ne znam reč francuskog jezika. U celom tom mestu postojalo je deset ljudi koji su govorili engleski jezik, a tih deset su bili profesori engleskog. Došla sam tu pravo iz Barselone, sa savršenim engleskim jezikom, koji mi tu ništa ne znači. Najstroža škola, bilo mi je baš teško. Ali sam sada srećna zbog toga. I naučila sam francuski za šest meseci! Savršeno, da ga govorim, pišem, čitam. I išla sam u tu školi onda kao pravi Francuz. Bez razlike.
TURNEJA S POZORI
ŠTEM
Iz Francuske škole sam otišla u Atinu u američku školu, pa završila u Parizu. Tu sam se bavila glumom. Dolazili su nam Japanci s čuvenim kabuki pozorištem, pa Piter Bruk, reditelj. Išli smo na turneju po Azurnoj obali. Jedan dan nam je došao profesor, a bili smo bleskasta grupa glumaca, i rekao je da sami smislimo predstavu. Dao nam je mesec dana. Među nama je bilo Argentinaca, Španaca, Amerikanaca, Francuza... ja Srpkinja. I smislili smo da napravimo predstavu baš o nama i našem životu i da pokažemo ljudima da smo srećni! Bilo je fenomenalno.
ŠOK ZA TATU
Moj tata je bio frapiran kada je čuo i video šta ja radim ( smeh)! Nije imao pojma. Mislio je da je u pitanju neka školica košarke, da je to neki hobi. Kada je shvatio sve, onda se zabrinuo za svoje žensko dete. Stresan je ovo posao. Ali nije mi mogao apsolutno ništa! Odluka je bila doneta. Danas je preponosan na mene. Mada, ne može da veruje koliko je nama danas mnogo teže nego njemu što je bilo. Frapiran je zbog svega kroz šta prolazi moja generacija u košarci.
VOLJENE OSOBE...
Dešavalo mi se da sednem u avion da odem negde tamo samo na 24 sata zbog voljene osobe. Uh, imala sam dosta ludosti. Razne stvari sam radila zbog ljudi koje volim. Umem da obiđem čitavu zemlju samo da dođem do poklona za nekog.
SRAMOTA NA KOJU ĆUTIM
Mnogo smo mala zemlja. U bilo kojem sportu kada neka reprezentacija bude četvrta u Evropi... To je ogroman uspeh! Ja sam pričala, ja sam sve svoje rekla. Mi smo sve svoje rekle, pokazale na terenu što smo imale. Sramota je! Nemamo sistem koji vrednuje ženski sport. Kada pobedimo, tamo na tom terenu vičemo: Srbija. Da mi nemamo ekipu koja igra evropsko takmičenje. Ovo pričam i u ime košarkašica, koje su s gorčinom izašle iz ovog sporta i pričam u ime svih budućih. Ja sam tu najmanje ugrožena. Pitali su me kada sam o ovome pričala kome se obraćam? Pa zemlji Srbiji! Ja ovu priču više neću da nastavljam. Od sada ćutim na ovo. Ćutim na ovu sramotu. A ćuti i Srbija.