ArnautMilanMilan Arnaut, strasni izdavač

Niko nam ne zabranjuje da svrstavamo svoje savremenike među pripadnike jednog od četiri klasična temperamenta. Klasifikacija ljudi na flegmatične, melanholične, kolerične i sangvinične, koju smo, preko Hipokrata, nasledili od drevnih Egipćana, naučno nije nikada do kraja prihvaćena. Mada nam niko ne zabranjuje da se tom klasifikacijom poslužimo kada nam ustreba.

Gotovo sam uveren da bi Milana Arnauta, osnivača i vlasnika izdavačke kuće „ Altera“, većina poznanika klasifikovala među flegmatične, ali bi ubrzo dodali da nam je naš prijatelj Milan katkada sangviničan, a koleričan srećom nikada.

Toliko je danas ljudi nervoznih i netrpeljivih, da je druženje i poslovanje sa takvim Milanom pravo zadovoljstvo. Često se smeje, mojim ili svojim anegdotama. Iz njih polako saznajem neke podatke iz njegove biografije.

U našem kraju na Zvezdari Milan i ja smo komšije starinskog tipa. Do njega tu negde u uličici naporedo sa Bulevarom kralja Aleksandra odem na šoljicu razgovora umesto po šoljicu soli. Ne znam kako ima vremena za mene kada tokom 365 dana izda maltene isto toliko knjiga. Ne samo on, nego i ono dvoje-troje njegovih saradnika( ca) nisu nikad u nekoj žurbi, nego već nešto tiho, ali uporno rade. A knjige izlaze gotovo svakodnevno.

Da bi se ušlo u njegovu kancelariju, moraš proći pravi lavirint upakovanih knjiga koje je Arnaut u poslednje vreme izdao. Uvek je poneka izvan paketa. Nju smatram da je meni namenjena, pa je ponesem, naravno uz Milanov klimoglav.

U prvoj prostoriji negde između paketa uočim Natašu, koja će za koji trenutak ući u kancelariju i skuvati mi njenu dobru kafu. „ Sve srednje, kao u obično, Jovane?“„ Tako je.“

A Milan i ja nastavljamo naše planove.