Jedna priča o Arsenu

ŽARKO BUNOŠ profesor muzičke kulture

Početak ovog veka trebalo je da nam donese novu nadu i ostvarenje makar nekih snova. Kao ljubitelj muzike šansonjera Arsena Dedića, jedan od mojih snova bio je da, posle više od petnaest godina, ponovo gledam njegov koncert. Jedva oporavljen posle ozbiljne operacije, najavio je dolazak u beogradski Dom sindikata za maj 2005. godine. Koncert je brzo rasprodat. Opraštajući se od impresionirane publike, Arsen je rekao da će biti zadovoljan svojom misijom tek kada dođe sledeći put i održi veliki koncert sa simfonijskim orkestrom.

Na sreću, pet godina kasnije, u proleće 2010. godine, najavljen je koncert u Centru „Sava“, opet za mesec maj.

Pola sata pred koncert, sam prilazak velikoj dvorani potiskivao je više puta doživljeno i preživljeno ubeđenje da je to, zapravo, kongresna sala, sa svim svojim antiakustičnim atributima. Zašto? Redovi! Gotovo poklonički stoje pripadnici generacija od dvadeset pet do osamdeset godina.

Ulaz B-2, neposredno ispred mene stariji gospodin. Simpatična i nasmejana devojka koja cepa karte, sa svojih dvadesetak godina, kao da je svojom ljubaznošću želela da učestvuje u prijatnoj pretkoncertnoj atmosferi. Bližili smo se ulazu, i u momentu kada je na red došao malopre pomenuti gospodin - zastoj! Razgovor. Rasprava? Hm, moram da čujem, pomislio sam.

Devojčice, da li ćeš gledati koncert? - pitao je gospodin koji je pružio ulaznicu. Devojka se nasmejala, otkinula je deo karte očekujući njegov odlazak.

- Zašto se stidiš? Biće to dobar koncert! - nastavio je. Osmeh devojke postao je ironičan. - Da li slušaš njegove

pesme? - opet će istim

glasom.

U svega nekoliko sekundi

počelo je da mi

se menja raspoloženje. Da li treba devojci pomoći, kuda ovo vodi? Na kraju, svako zadržavanje ometa ulazak ostalih, a red nije mali. Kakav čovek...

- Devojčice, da li znaš ko sam ja? - bilo je sledeće pitanje. Zaključih da možda želi samo da istakne sebe; tip s naglašenom megoističkom crtom, reklo bi se da mu devojka više nije bila važna. Pomislih: ko si - da si, šta nas briga?! Lekar, inženjer, direktor nečega? Kave veze ima? Devojka je i dalje bila ljubazna: - Možete da kažete ko ste, ali ću vas zamoliti da uđete u salu.

- U redu, zlato - obratio joj se.

- Ja sam njegov (Arsenov) rođeni brat! Izvini za

malo zadržavanje!

Bio sam sledeći za pregledanje karte, devojku više nisam video iako je bila tu, promena osećanja bila je ekspresna! Da, to je akademski slikar Milutin Dedić, maestrov rođeni brat! Da li da se stidim što ga nisam prepoznao, a trebalo je, za razliku od ljupke devojke? Dosta sam čitao o njima, njihovom detinjstvu u Šibeniku, razilaženjura puteva ka Zagrebu i Beogradu, gledaogle televizijsku emisiju Mire Adanje PoPolak o tom poznatom istoričaru umetnosti, vviše puta čitao njegove putopise i video fotfotografije. Uvek sam s pažnjom pratio te objave.ob Da li sam se sada ogrešio i o ArsenArsena? Da li je opravdanje to što sam sve te priloge gledao poodavno? Da li da ses stidim što ni u jednom momentu nisamnis uočio skromnost tog umetnika, koji verovatno za razliku od većine, nije želeož da koristi status rođenog brbrata, te da u dvoranu uđe na službenislu ulaz, bez gužve i redovaredova, čak da bude i medijski proprapropraćen? Da li bih i sam tako neštonešt učinio da sam bio u sličnoj situaciji? Ta i ostala razmišljanjarazmišlja prekinuo je gromoglasangromo aplauz koji je uslediousle po pojavljivanju na ssceni barda naše jezične šansone,ša najvećeg kantautora!kan Neka od ononih pitanja, posle nezaboravnogneza koncerta, ostala su

zagonetzagonetka. Možda će se do odgovoodgovora doći u nekom novomn redu.