Dorijan je ipak mlad

Kad se restoranski kritičar posle dve godine vrati u restoran na glasu, najpre gleda da li su hrana i usluga ostali na istom nivou, ali u kriznom vremenu ipak se prvo pita koliko su za dve godine podignute cene. Ovo je u drugim okolnostima pogrešan pristup, jer uspešan restoran nalazi pravi omer između kvaliteta jela, cena i platežne moći klijentele. U Beogradu, recimo, i dalje nema restorana koji bi nudili zbilja ekskluzivnu hranu po cenama od 3.000 dinara za jelo. „Dorian Gray“mogao bi biti takav restoran, ali za sada ipak stoji na beogradskom luksuznom proseku, uz - da se odmah zadovolji znatiželja - pristojne cene koje su za dve godine podignute za oko 12%, što je upola manje od dvogodišnje inflacije. Lepo i domaćinski. A ni hrana po ovom cenama i dalje nije rđava. Suprotno.

Jela još deluju maštovito. Reč je o srećnoj fuziji francuske, dalekoistočne i nacionalne kuhinje. Hrana zato u ovoj kritici dobija maksimalan broj medalja. A šta smo to jeli? Ručak smo započeli odličnom tajlandskom salatom sa biftekom (890 din.) i otmenim toplim predjelom: penama sa orasima i pinjolama (890 din.). Već predjela pokazala su da se i po relativno niskim cenama gostu može ponuditi nešto što ne jede svaki dan. Zato smo ohrabreni nastavili dalje. Za glavna jela naručili smo biftek „Caffe de Paris“(pre dve godine stajao 990 dinara, a sada 1.200 dinara, uz spomenutih pristojinih 12 odsto povećanja cene) i belo meso „karibi“(belo meso u cimetu, s ananasom, 790 dinara). Već po opisu jela jasno je da se slatko, slano, pomalo gorko i kiselo mešalo u ustima, a to je siguran znak da smo dobili jela koja su negovana godinama.

Ovakav obrok treba zaliti vinom. Vina su u ovom restoranu pre dve godine ocenjena kao vrlo skupa. Kako sada stoje stvari s jednom od najbogatijih vinskih karti koja u ponudi ima čak 21 šardone i 24 kaberne sovinjona, da se ostale manje rasprostranjene sorte i ne spominju? Vina su i dalje skupa, ali cene za većinu etiketa praktično nisu podizane u odnosu na period dve godine, pa je onaj dosta pogibeljni odnos šop cena prema restoranskoj spao sa 1 : 3, na pristojnijh 1 : 2,5. Tako gost sada može obrok da zalije Jelićevim sovinjonom „belle epoque“i da ga dobije za 2.400 dinara (2,3 puta skuplje nego u prodavnicama), što bi se za restoran ove kategorije moglo kazati da je pristojno, naročito ako se ima u vidu da je ovo jedan od najosobenijih i najkompleksnijih domaćih sovinjona. Uz dobar zalogaj i kapljicu tako se stiže do kraja ručka. Trk u toalet, pa da se okonča i ova kritika. Prošlog puta ovo mesto nije dobilo pohvale. I sad je slično. I u toaletima restorana visoke klase postoje visoki standardi. Ovaj u „Dorijanu Greju“, nažalost, i ovog puta pada na ispitu.