Partijsko zapošljavanje je ponižavanje mladih Srbije

SANU nije, ne želi niti ima kapacitete da se ponaša kao politička partija, iako se u delu naše javnosti stalno proziva sa očekivanjima da treba unisonim kolektivnim glasom da komentariše zbivanja, ako je moguće sa političkim stavovima koji su identični st

To u intervju za “Blic nedelje” kaže predsednik SANU Vladimir Kostić, čovek koji je svojim stavovima o društvenim zbivanjima ovu instituciju ponovo učinio prepoznatljivom i važnom u Srbiji, odgovarajući na kritike da ova institucija ćuti o pitanjima važnim za državu.

Pretpostavljam da ne želite da budete ni organizacija ćutologa koja zatvara oči pred problemima društva?

- SANU se oglašava i više nego što treba, a ton vašeg pitanja me uverava da smo podbacili u komunikaciji sa medijima. Godina za nama je bila posvećena promišljanju uloge nacionalnih akademija, a pre svega SANU, u 21. veku. O ovom pitanju razgovarali smo na simpozijumu sa predsednicima nacionalnih akademija regiona i Evrope. Te ideje sistematizovaćemo i sledećih meseci SANU će se posvetiti profilisanju svojih uloga u budućnosti. Dobrih ideja ima više nego dovoljno za sledeći vek Akademije.

Ima li i ideja o Kosovu ili mislite da o njemu naučno ne treba raspravljati jer su ga političari Briselu prodali zarad članstva u EU?

- Ne verujem da se o tome može razgovarati na nivou pijačne razmene. Ne zavidim nikome na kome je odgovornost da donosi istorijske odluke. Ja sam negirao pravo svojim kritičarima da dovode u pitanje moj patriotizam i poštenje u odnosu prema realnosti koju sam izneo o Kosovu. Sa kojim pravom bih sada ja dovodio u pitanje njihov patriotizam i iskrenost u njihovom odnosu prema onome što nas čeka, čak i kada se sa tim stavovima ne slažem?

Neki političari kao da prizivaju rat kao rešenje kosovskog problema?

- Čvrsto verujem da se Srbija brani mirom. Za takav stav u istorijskim okolnostima koje nas okružuje potrebno je strpljenje, koje svi lako gubimo. Odgovornost se valjda podrazumeva. Ne smatram patriotizmom kad se „Marš na Drinu“, Ćosić je govorio herojski marš jedne iskrvavljene generacije, generacije nevoljnih ratnika, koristi kao kafanski fajront širom Srbije ili kao podsticaj za davanje gola ili koša tuđem timu. Nisam od onih koji dožive žmarce kada u vinjačkom gnevu čuju „i

opet će i opet će ako bude sreće“. Da ostanem kod ove ruralne simbolike, i sam sam u drugom kolenu seljački potomak, verujem u potrebu kontinuiteta žetvi u Srbiji i povezivanja sa onima koji nas okružuju. Sa takvom svešću znaćemo i da se suočimo sa „točkom istorije“kada je neophodno, bez potrebe da mu, krvožednom kakav jeste, trčimo u susret.

Nedavno ste citirali akademika Ekmečića da je proklet svako onaj ko poželi rat. Da li se prokletstvo odnosi i na Tomislava Nikolića, koji bi za Kosovo opet ratovao?

- Vašu provokaciju sa pominjanjem predsednika Nikolića pokušaću da otklonim kroz načelni stav u koji će verovati barem oni koji me poznaju: sa predsednikom Nikolićem mogu da budem neistomišljenik, ali on nije moj protivnik, a kamoli neprijatelj.

Bio bi protivnik da ste ušli u trku za predsednika Srbije.

- Bavljenje politikom je zanat koji zahteva nesporna znanja i iskustva. Objašnjavajući sopstvenu zgranutost idejom koju navodite, rekao sam da u sebi ne prepoznajem sposobnosti za takav angažman. Van partija i težeći svojoj nezavisnosti više od pola veka, verovatno bih delovao kao slon, i to nepozvani slon-amater u staklarskoj radnji politike. Ovoj sredini ne treba još jedan politički promašaj, kakav bih nesumnjivo bio. Bahato verujem da u organizovanom socijumu dobar neurolog nije nimalo manje značajan od dobrog političara. Socijum se najlakše uništava uništavanjem profesionalnosti. U tom kontekstu i politika mora da bude ozbiljna profesija, inače se sve završava tragičnom farsom.

Može li politika u Srbiji da bude ozbiljna profesija sa političarima koji čim osvoje vlast zaborave šta su obećali?

- Civilizacijski trenutak naše planete pogoduje najjeftinijem populizmu. Gledali smo predsedničke kandidate u SAD, bili svedoci kampanje oko Bregzita, čujemo vokabular evropske desnice i dolazimo do zaključka da naši političari nisu izuzetak, niti su najgori. Ne opravdavam ih, ali živimo u okolnostima planetarne nepredvidljivosti, neočekivanih obrta čije konsekvence nismo u stanju da sagledamo, jednom rečju u vremenu upečatljive konfuzije.

Da li je rezultat te konfuzija i kada političari za svoje neuspehe krive sopstveni narod?

- U ruženju naroda, koji je kod nas ritual kvaziprosvećenih, radi se o transferu krivice za svaki naš individualni fijasko, lenjost i nesposobnost. Sve je lakše kada je kriv narod. Nakostrešim se na pitanje rezigniranih pseudoveličina: „Kako napraviti napredak u ovakvom narodu?“Lako! Na tragu onoga što je Vuk govorio Daničiću: „Ne brini ti, brajko moj, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si kadar! Pa ako svaki uradi koliko je kadar, neće narod nikad propasti!“Ni za jedan moj neuspeh, a bilo ih je mnogo, nije bio kriv moj narod niti geografski usud, nego što, zbog lenjosti ili nesposobnosti, „nisam uradio koliko sam kadar“. Srećom, nisam političar, jer ja verujem da ono što abuzivno nazivamo narodom ipak prepoznaje istinu.

Prepoznaje li vlast oličena u liku Aleksandra Vučića istinu da je samo moć institucija, a ne jednog čoveka put ka boljitku?

- Moć koju sobom nosi politika, i to što je veća, tim više otežava testiranje realnosti, i ako gledamo kroz istoriju, vodi do otuđenja i Markesovog puta u samoću, koji ne biva prekinut iznenađenjem zbog gneva onih koji su do juče aplaudirali. Politička je mudrost u građenju institucija koje će tu moć ograničavati, čak i kada se kakvom vođi nudi nekritično na tacni. Politička mudrost je sačuvati sposobnost dijaloga sa neistomišljenicima, iako će pokretači frenetičnih aplauza to pogrešno doživeti kao slabost. Krmaniti vodama politike, a ostati normalan i sposoban da ne prekineš vezu i čuješ mišljenje školskih drugova i čangrizavih komšija - to je užasno težak zadatak. Srećom, nisam političar.

Mislite li da je sistem vrednovanja partijske knjižice dostigao vrhunac i da će, ako se ne zaustavi, od Srbije napraviti “prokletu avliju” jer će u svet oterati svu njenu pamet?

- Partijsko zapošljavanje jedan je od najotrovnijih plodova partokratije, i za mlade ljude je ponižavajuće. Bilo bi intelektualno nedopustivo ako bismo odlazak mladih vezivali samo za jedan faktor. Nisam upotrebio izraz „pamet“, jer znam da odlaze mladi iz svih socijalnih grupa. Ako su mladi budućnost ove zemlje, a ja to sigurno nisam, onda mi zapravo izvozimo najskuplji mogući artikal - samu budućnost. Sa ovim problemom treba da se suočimo, identifikujemo sve razloge i pokretače, ma koliko to bilo bolno. Kao neko ko je živeo u inostranstvu, rizikujući da me optuže za raspirivanje entuzijazma, nepokoleban verujem da Srbija nije i neće biti „prokleta avlija“.

Da li ste se pokolebali što ste stali na čelo SANU i imate li bojazan da vam unuci kada sazreju zamere da ste po ovom pitanju, ali i po drugim pitanjima mogli više da učinite?

- Ponekad pomislim da sam mogao mirnije da proživim svoje poslednje krugove u Monci. Drugi put pak pomislim da sam veliki srećnik jer sam na mestu koje mi je omogućilo da upoznam sjajne ljude i da od njih pod starost učim. A neprekidno se preispitujem da li baš ja odgovaram funkciji predsednika SANU, sa zaključcima koji mi ne idu u prilog. Moji unuci i unuka imaju obavezu ponešto i da mi zamere, ne bude li tako, znači da nisu imali ambicija, vizije, pa ni dovoljno pameti da prevaziđu moju osrednjost. Ali i kada mi budu zamerali, biće sigurni da sam ih voleo na toj njihovoj sigurnosti svakodnevno radim.