Trifunović je stavio svoju glavu na panj za sve nas
Trifunović je stavio svoju glavu na panj da bi spasao nas i naše živote. On nam je pružio mogućnost da živimo i na tome ću mu zauvek biti zahvalan.
Ovako se za “Blic” priseća pokojnog generala Vladimira Trifunovića, oficira koji je 22. septembra 1991. godine Hrvatima predao kasarnu u Varaždinu, pukovnik Berislav Popov (73). Naš sagovornik tada je bio komandant 32. mehanizovane varaždinske brigade.
Popov je proživeo sličnu sudbinu kao pokojni general - sudilo mu se i robijao je u Srbiji za izdaju, a u Hrvatskoj i Sloveniji za ratne zločine. Trenutno živi u stanu na Novom Beogradu, sa teško bolesnom suprugom. Do pre nekoliko godina, poput Trifunovića, koji je dane i noći provodio u sobici u hotelu “Bristol”, stanovao je u podrumu od tek nekoliko kvadrata. Kaže, borba protiv tri države ostavila je traga.
Pukovnik se za “Blic” prisetio svega kroz šta je prolazio u poslednjih 25 godina.
- U kasarni u Varaždinu bio sam dve godine kada je u leto 1991. godine stigao general Trifunović. Odmah za njim došao je i pukovnik Sreten Raduški. Ubrzo, situacija je postala napeta, Hrvati su mobilisali ljude i oko 7.000 njih nas je opkolilo i čekalo da napadne. Morali smo da onesposobimo oružje i predamo im kasarnu. Duboko sam ubeđen da smo nas trojica uradili pravu stvar, međutim, general Trifunović je najviše bio izložen udaru. Mi smo se nekako krili iza njega, podržavali njegovu odluku i objašnjavali ljudima šta je bilo. Kada vam neko nešto nepravedno stavi na teret, vi morate da živite, da se borite, snalazite i nalazite načine kako da to što manje utiče na vas. Ja sam uspeo nekako sa tim da se izborim, jer ljudi koji su me poznavali znali su da optužbe nisu istinite - priča Popov.
Kako kaže, da su drugačije postupili, svih 280 oficira i vojnika, koliko je tog 22. septembra 1991. godine ostalo u Varaždinskom korpusu, ne bi bilo među živima.
- Mi ni psihološki ni politički nismo bili pripremljeni za taj rat koji nas je očekivao. Bili smo saterani u ćošak, a Trifunović se tada sastao sa svim starešinama u kasarni kako bi dobio pristanak o povlačenju. Na samom kraju nas je bilo 280, ali pre toga nešto više. Drugog septembra 1991. godine nama je naređeno da otpustimo obučenu partiju vojnika, te nam je ostala vojska koja je bila tačno na polovini obuke. Oko nas je bilo neizvesno i napeto, pa su ubrzo roditelji počeli da dolaze i odvode svoju decu kući. Bežalo se na sve strane. I starešine i vojnici. Ti koji su pobegli nikom ništa, a oni koji su ostali sa nama i mi koji smo ostali da spasemo ono što se spasti može, mi smo proganjani sudski i ovde i tamo.
U tim trenucima Trifunović i Popov jedva da su se poznavali.
- Mi smo se praktično upoznali kao ljudi na suđenju, jer smo bili kratko zajedno u kasarni, a događaji su se brzo razvijali. On je bio moj pretpostavljeni i prema meni se ponašao korektno, brinuo je o mojoj jedinici, pružao nam je pomoć koliko je mogao. Međutim, Trifunović nije mnogo mogao da utiče na tok događaja, koji nije zavisio od njega. Mi smo svi zavisili od vrhovne komande. Rešenje je bilo u vrhu države. Samo smo gledali šta će biti, kako što jeftinije da prođemo kroz tu situaciju u smislu da zadržimo sve što zadržati možemo i da spasemo sve što se spasti može.
Popov dodaje da za Trifunovića ne može da kaže nijednu ružnu reč.
- To bi bilo nekorektno i bio bih neiskren. On je stavio svoju glavu na panj da bi spasao nas i naše živote. I pružio nam je mogućnost da dalje živimo. To treba ceniti. Tužno je sve što mu se desilo. Država koja ga je školovala, na kraju ga je odbacila i to bez velikog obrazloženja. Nije lako to razumeti i prihvatiti. Ipak, mene je uvek tešilo ono što sam od starijih naučio da „svaki čovek ima svoje vreme, a svako vreme ima svoje ljude“.