BLIC KOMENTAR

Vrlo dobro se sećam kako su po Beogradu 2003. i 2004. rušili nelegalne kuće. To se dešavalo nakon donošenja drugog po redu zakona koji je trebalo da uredi ovu oblast.

Još bolje se sećam ljudi koji su preko noći ostajali bez krova nad glavom, jer su gradili bez dozvole. Nije bilo puno takvih slučajeva, ali uvek se radilo o običnim građanima. Plakali su, kumili, držali se za glavu… Pomoći nije bilo, bageri su radili svoje, a policija stražarila. Da li je ikoga bilo briga? Oni su

prekršili zakon.

Mart 2017. Ministarka građevinarstva Zorana

Mihajlović je pre neki dan pobrojala, po sedmom po redu zakonu o legalizaciji, da u Srbiji ima 2,2 miliona nelegalnih objekata. Među njima su i vikendice predsednika Srbije Tomislava Nikolića i njegovih sinova, kao i univerzitet u Novom Pazaru narodnog poslanika Muamera Zukorlića. Možete li da zamislite bager koji ih ruši i policiju koja se stara da se taj posao, po zakonu, obavi bez problema i nereda? Da li bi se Nikolić i Zukorlić držali za glavu ili plakali... Da li bi ikoga bilo briga? I oni su prekršili zakon.

U čemu je razlika između onih ljudi od pre 13 godina i njih dvojice? E, pa ogromna je! Jedan je predsednik Srbije za koga su glasali građani, drugi je poslanik koji zastupa interese tih istih građana u parlamentu. Obojica odgovaraju za svoj rad onima koji su ih izabrali, obojicu plaćaju građani Srbije, obojica treba prvi da daju primer da poštuju zakone. I naravno, kao i oni obični ljudi, treba da budu kažnjeni ako to ne rade.

Hoće li naći način da ozakone i ono što ne može da se ozakoni

Ministarka Mihajlović je 20. novembra 2015, kada je usvojen najnoviji zakon o legalizaciji, rekla da je cilj da se “ozakoni sve što može da se ozakoni”. A šta će biti sa onim što ne može? Hoće li biti srušeno ili će se naći način da “može da se ozakoni”? I po kom kriterijumu?