Neoprezni Rama i nepažljivi Musliju
Iako iz ove perspektive zvuči kao sajens fikšn, ali Albanci će biti ti koji će srušiti onaj spomenik Bilu Klintonu u Prištini, što ne znači da se Srbi neće načekati dok ne počnu ti građevinski radovi.
Projekat Velike Albanije začet davne 1878. godine, kada je sublimiran u vojno-političko udruženje „Liga za odbranu prava albanskog naroda” koje je po gradu gde je ustanovljeno dobilo ime Prizrenska liga, a iskakaće kao čupavac iz korpe u ovih 139 godina svaki put kad bi se Albancima učinilo da je došao trenutak ujedinjenja svih Albanaca u jednu državu. Naravno, na konto teritorija okolnih država, pre svega Srbije, Crne Gore, Grčke, a imalo bi se šta štipnuti i od Bugarske. Otimanjem Kosova i Metohije od Srbije od strane NATO pakta i instaliranjem paradžavnog provizorijuma koji teško da i oni koji nad njim baštine očinstvo, u retkim trenucima iskrenosti, priznaju za državu, naglo su skočile „akcije” Prizrenske lige na trusnoj balkanskoj vojnopolitičkoj pijaci, pa se tako svako malo sa nje skida prašina. Sada su to unisonom retorikom, isuviše usaglašenom da bi bila plod koincidencije, uradili premijer Albanije Edi Rama, predsednik Kosova Hašim Tači i Jonuz Musliju, predsednik opštine Bujanovac i šef nekakvog Nacionalnog veća Albanaca.
Prvi, u slučaju izostanka EU perspektive za zapadni Balkan, „ne isključuje ujedinjenje Albanije i Kosova”, Tači obećava da će „svi Albanci regiona živeti u jednoj jedinstvenoj državi”, dok je Musliju izneo ideju da kad se ta zamisao bude sprovodila „neka otcepe i jug Srbije”, a Srbi bi trebalo da budu zahvalni što nije tražio i Niš. Velikodušno, brate Jonuze, hvala ti odavde do Prizrena! Snatrenja albanskih lidera - od kojih su dvojica i državljani Srbije, a i Rama samo što se nije pobratimio sa našim premijerom/predsednikom - moglo bi se tumačiti kao ispipavanje pulsa Srba, Crnogoraca i Grka da li su spremni za Treći balkanski rat a zarad njihovih sponzora, koji ih malo tetoše, malo ih guraju u pogibiju (kao onomad 1999. na Košarama) a malo ih kore, koliko da se Vlasi ne dosete. Sada su to uradili „generalni sponzori“- Amerikanci koji su kroz izjave svojih ambasadora u Beogradu, Tirani i Prištini ove izjave okarakterisali kao „ne do kraja pažljive” i „neoprezne”. Čudi me samo kako su preskočili i reč „nestrpljive” jer bi ona najbolje prevela ovaj diplomatski „bullshit” kojim se pokušalo Albancima reći otprilike „u redu je to što radite, ali još nije vreme”, a Srbe uljuljkati u iluziji kako „naši zapadni prijatelji” više neće dozvoliti prekrajanje granica. I neće ako to njima ne bude odgovaralo, a ako imaju imalo pameti i poštenja, shvatiće da im ne odgovara. E tada će Albanci, izneverenih očekivanja, nasrnuti na bronzanog saksofonistu a „sponzori” će u vilajet kome su kumovali morati da pošalju nekog svog Derviš-pašu kao što je to uradilo Osmansko carstvo 1879. godine ne bi li ugušili albanski ustanak i doveli u red „ligaše” koje su sami proizveli. Ništa novo pod kapom nebeskom. Samo je ona nekad keče, nekad šajkača, a nekad „stetson”.
Porukom da su im izjave „nepažljive i neoprezne“Amerikanci su, zapravo, Albancima poručili da se strpe