Vampiri mi nisu dolazili, ali jesu vampirice i vile
Bezmalo vek i po ima kad je neki Badža Bojo kraj Đetinje kod Sevojna digao vodenicu da sa kamenog mlina čeljad kačamakom nahrani, a odavde se i danas širi miomiris taze proje.
- Bog ti pomogo! Zdravlje? Da čuknem u drvo... Šta bi - bi, i dobro bi - dočeka nas od samlevenog žita prašnjav Stevan Bojović, Badžov čukununuk, jedan od naslednika starog mlina.
Unutra stalo vreme. Zaustavilo se još 1911, kad su Stevanovi đedovi umesto daščare, koju odavde sa valjaricom za izvlačenje sukna odnese poplava, sazidali vodenicu od čvrstog materijala.
Stevanu je osamdeseta. I dan-danas melje žito i pamti kad je mleo ispod zabranjenog žita.
- Kad bi vodenica znala da priča - banu Jevto Sokić, komšija Steva vodeničara.
Na zidu slika Save Savanovića, vampira iz legende koji je posle smrti noćevao u vodenici u Zarožju.
- Starino... Je l‘ i kod tebe noću noćevaju vampiri? nesvesno dirnusmo u tajnu vodenice.
A komšija Jevto jedva dočekao: “Pričaj de, Stevane, da se zna kako si mleo i žito i žene”.
Kao voda koju mu jaz iz Đetinje nateruje na vodenički točak, Jevtovo začikavanje navede Steva da „otvori vrata vodenice“.
- Vampiri nisu, ali vampirice jesu dolazile! I leptirice, i veštice, i vile! Doterane ulazile, brašnjave izlazile. Pitao me jutrom otac što sam noću ovako malo samleo, ja se branio „nije moglo više, stala Đetinja u ponoć“- priča Stevo Bojović.
Njegov čukunđed Badžo na Žabljaku je ubio Turčina, pa pobegao u Užice i za nagradu od Miloša Obrenovića dobio parče zemlje kraj Đetinje koju je knjaz uzeo nekoj turskoj familiji. Tu je Badžo 1873. digao vodenicu. Nabujala Đetinja 1905. odnela je svaku letvu sa mlina. Šest godina kasnije, Stevanove dede Petar i Nedeljko obnovili su vodenicu.
Palili su je Bugari u Drugom ratu, ali su Bojovići uspeli da ugase vatru čim je vojska prošla. Ljuljale su je mnoge poplave, pa i stoletna voda pre tri godine, a vodenica je uvek odolevala. Zidovi prošarani pukotinama, malo od zemljotresa, malo od NATO bombi koje padoše u brdima.
- Preko reke je Rujevac. Kad su poplave štetile vodenicu, a Bojovići je obnavljali, pevalo se „Rujevčani, ne bojte se gladi, Bojovića vodenica počela da radi“. Nego, Stevo, pričaj o onoj, što je - eto opet Jevta.
Grehota je, kumi komšiju, da narod ne pročita.
- Došla kona, donela pšenicu, ja samleo, otišla, ostalo brašna na haljini. Muž ju je maltretirao da je sa mnom radila one stvari. Posle nekoliko dana opet došla, žalila se što ju je dragi kinjio. Reko daj uđi unutra, kad te diro bez razloga, da mu sad odeš sa razlogom. Otišla je brašnjavija nego prvi put, a šta je bilo kući - ne znam - zbori Stevo.
Pitao me otac što sam noću ovako malo samleo, ja se branio „nije moglo više, stala Đetinja u ponoć“