Marka ne smemo zaboraviti

Dvogodišnji Marko Simić, koji je kao najmlađa žrtva NATO

bombardovanja Jugoslavije 1999. godine nastradao u naručju oca Vladana, u svim zemljama bio bi simbol stradanja nevinih civila, ali je u Srbiji, osim njegovih najbližih i stanovnika Novog Pazara, zaboravljen.

Svake godine poslednjeg dana maja rođaci Simića

sa setom se prisećaju kako je, desetak dana pre nego što je stambenu zgradu u centru Novog Pazara pogodila nekoliko stotina kilograma teška bomba, Marko duvao dve svećice na rođendanskoj torti i kako je veselo trčkarao oko porodične

kuće.

Veruju da bi mališan

sa nebeskoplavim očima, da nije ubijen kao “kolateralna šteta”, odrastao u pravog momčinu koja bi ovih dana spremala ispite za junski rok na fakultetu ili razmišljala o odlasku na more sa drugarima. Umesto toga, godinama čekaju izvinjenje ili bar objašnjenje zašto je NATO pilot gađao stambenu zgradu u centru Novog Pazara i ubio dvogodišnje dete i još 10 nevinih civila, među kojima su i novinarka, gimnazijalac, vatrogasac, ali ne i vojnici.

Čekaju i odgovor lokalnih vlasti na inicijativu pokrenutu

pre nekoliko godina po kojoj bi se jedan od vrtića u Novom Pazaru nazvao po Marku, kako bi se sačuvalo sećanje na njega, ali i sve nevino nastradale u NATO agresiji na našu zemlju pre 18 godina. Priliku da ispune njihovu molbu imaće uskoro, sa završetkom izgradnje vrtića u naselju Šestovo koji je samo nekoliko stotina metara udaljen od mesta gde je Marko nastradao.

Neće samo vlasti Novog Pazara biti na ispitu da li će

ispuniti molbu kojom bi sačuvali sećanje na jedno nevino, ubijeno dete. Taj ispit polažemo svi. Ispit pijeteta prema svim nevinim žrtvama, a naročito deci. “Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta”, napisao je davno Dostojevski i bio u pravu. A šta je suza u poređenju sa životom dece koja nisu bila kriva ni za politiku, ni za rat, čije su duše bile čiste od svakog greha. Zbog toga njih naročito treba da se sećamo i odajemo im poštu. Zbog toga mali Marko ne sme biti zaboravljen.